Branič

Број 10. и 11.

„1. Р Л Н И Ч*

Страна 19/

право није сигурно па дакле ни тачно и за то тај историски разлог не може опстати. 2. Философски разлог такође не би могао опстати. Узвишени мотив код умних раденика, на пр. љубав према науци, великодушно помагање ближњем и др. нису правне аргументације. Професије се не могу класирати у више и ниже, јер осећање друштвене солидарности није одлика само неких професија. Сем тога, ако је реч о великодушности онда ту немамо посла са правом нити уговором. Она је ван права. Мандат као уговор, дакле као право, не може се поткрепљивати нечим што је ван права. 3. Ни данашње демократско друштвено уређење не би било у сагласности са овом теоријом. Ако би се стало на гледиште мандата, а то значи бесплатног уговора, адвокатура би била привилегија богатих. Тако не може бити јер није у складу са демократијом, а ни са тог разлога што је адвокатура данас социјална потреба као и судство што је. Дакле, не само што историјски разлог не стоји, што се философски не може примити, већ и социјални разлози не оцобравају ову теорију. Усвојити једну солуцију противну потребама друштва и живота није мудро а ни правнички, јер живот не извире из права и правних теорија, већ право и правне теорије извиру из живота и друштвених потреба. 4. Напослетку, веле, права адвокатура је установа новијега доба, доба демократије, па је неумесно објашњавати њене правне основе правним институцијама далеке прошлости, једне далеке и сасвим друге цивилизације. II. 7еорија о отсутности уговора Док присталице напред изложене теорије греше из већ изнетих разлога, присталице ове теорије опет греше на свој начин јер тврде: да између адвоката и клијената не постоји у опште никакав уговор. То своје гледиште базирају на оним истим философским чињеницама на које се позивају присталице теорије мандата а наиме на томе: да су адвокатови правни послови специјалне природе и као такви непроцењиви. Они износе и један чудан разлог, да су адвокатски послови „ех1га соттегсшт". Ово се гледиште оспоравало овим разлозима.: најпре тврђењем да се оно не заснива на правним, већ на чисто философским разлозима. Друго, да ни једно законодавство није предвиђало нити предвиђа да су адвокатски правни послови, послови „ех^га соттегсшт".

Приговорима изнетим на философске разлоге о мандату, додају још један па веле: по овој теорији о отсутности уговора долази се до чудних резултата, а наиме да су физички радници, пошто заснивају уговор о најму који је законом предвиђен, у бољем положају од умних радника. И као што се нису могли напред ставити умни радници у бољу друштвену и правну ситуацију од физичких, тако се не могу сад ставити ни физички радници у бољи социјални и правни положај од умних. Па не само да теорија о отсутности уговора оваквим схватањем ставља физичке раднике изнад умних, него и адвокатима претпоставља друге врсте умних радника. Као што је адвокатура слободна професија, исто је тако и глума и сликарство и ауторство књижевних дела и т. д., па ко може спорити да између сликара и његове клијентеле нема у општн уговора? III. Теорија о безименом уговору Присталице ове теорије новијег датума признају да је адвокат са клијентом везан уговором. Само, веле, тај уговор не треба тражити у Грађанском Закону. Наши закони, кажу, још у многоме базирају на римском праву, те адвокатуру као установу новијег доба изрично не предвиђају као нарочиту врсту уговора. Сем тога, веле, дошли би смо често пута у безизлазан положај кад би сваком новом правном односу тражили извор само у већ законом предвиђеним уговорима. Закони се граде за дуже време, 100, 150 и 200 година, а живот ствара у међувремену нове правне односе. Правни однос у коме се адвокат обвезује да брани или заступа а клијент да тај рад хонорише, уговор је, кажу, али безимен јер законом непредвиђен. Обазеза клијентова да хонорише рад свога адвоката базира на начелу усвојеном у Грађанском Праву: да нико не треба да се богати на рачун другога јер би то иначе било неправедно обогаћење. Најзад тврде да такав уговор, ма да изрично у закону непредвиђен, могу странке закљу* чити јер није противан моралу и јавном по* ретку, а није ни законом забрањен. Ово гледиште о безименом уговору представља знатан прогрес у духу савремености, али оно није у довољној мери снажно ни примљиво. Није за то што читав део јудикатуре не штити позитивним законским прописима, већ га ставља ван одредаба позитивног законодавсгва а поставља готово само на једну теоретску подлогу. С погледом на