Branič

Врој 2.

„Б Р А Н И Ч«

Страна 35

I СУДСКА И АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА

Изјава тужене стране, коју је дала приликом вршен-.а пописа њене покретности код полицијске власти, садржи њено признање и ако није питана о спорном дугу. Фабрика Шећера, преко свога пуномоћника, актом бр. 15326. тражила је, да се стави забрана на покр.етност дужника фабричних М. и Л., описану у акту, ради обезбеде дуга у 5000 динара. За дока* свога потраживања поднео је у оригиналу признаницу дужника и у смислу § 400. грађ. суд. пост.* положио на име јемства 20% од вредности тражбине. Решењем својим бр. 15497 од 27. јуна 1923. год. Суд је одобрио забрану на покретност именованих дужника. Приликом правдања одобрене забране, одлуком бр. 17645 нашао је да нема места суђењу пократком поступку и тужбу пустио у редован ток. Пресудом својом бр. 11785 од 22. маја 1924. год. Суд је нашао, да је признањем тужиоца М. у смислу § 180. грађ. суд. пост. и поднетим саслушањем пок. Л. у овереном препису под бр. 11922 — као јавном исправом у смислу § 187. грађ. суд. пост. доказано, да су се тужени М. и пок. Л. солидарно обавезали да фабрици плате дуг у 5000 динара. Неумесан је навод заступника пок. Л. да она не дугује ништа по поднетој признаници, јер исту као неписмена није могла потписати, пошто је поднетим протоколом са?лушања пок. Л., у овереном препису потврђеном, као јавном исправом у смислу § 187. грађ. суд. пост. доказано, да је пок. Л. овај дуг признала. Пресуђено је, да М. и маса пок. Л. солидарно плате Фабрици Шећера 5000 динара дуга, као и таксу и трошкове. По благовременом незадовољству бр. 18533 и 18693, Апелациони Суд пресудом својом бр. 6532/924 од 15. децембра 1925. преиначио је пресуду Трг. Суда са овог разлога: По § 192. грађ. суд. пост. облигација важи као потпун доказ, само онда, ако је она од дужника написана и потписана, а ако од овог није написана и потписана, онда важи ако је од надлежне власти потврђена. Како се из акта овог спора види, да тужена Л. није писмена и да је на облигацији, коју подноси пуномоћник Фабрике Шећера потписао као неписмену М. Р., а облигација од власти није потврђена, то је суд погрешио, што је у овом случају нашао, да је пок. Л. издала писмену обавезу и њиме себе обавезала, као и то, што је њену изјаву на про-

токолу бр. 11922/23 узео за признање, које не испуњава услове из § 180. грађ. суд, пост., јер она на том протоколу није ни питана о спорном дугу, нити је изјавила да га признаје. Сем тога, признањем туженог М. (§ 180. грађ. суд. пост.) доказано је да је од тужилачке фабрике са Л. примио 5000 динара уз обавезу да засеје шећерном репом Л.-ну њиву зв. „Пескуша" од четири хектара и да шећерну репу, када стигне, уступи фабрици и из продајне цене ове репе наплати овај дуг, или да јој у том времену врати ових 5000 динара, ако јој репу не прода. Репу јој није предао те је наступита његова обавеза да јој врати примљену суму новаца — § 21. грађ. зак. заједно са интересом од дана тужбе па до наплате (§ 602. грађ. зак.). По његовој изјави. овај би његов дуг заједнички био са туженом Л. те би за његову половину у смислу § 545. грађ. зак. био одговоран он, а за другу Л. Ценећи ову његову обавезу у том смислу, Суд налази, да је он по законодавном решењу од 7. октобра 1846. В. бр. 1312 (збор 111 стр. 140) одговоран за целокупну суму, пошто се, по том зак. пропису, за другу половину појављује као јемац и као такав ову другу половину дужан је плгтити, када је не може платити његов садужник. Како је претходним излагањем утврђено, да обавезе Л-не као његовог саучесника нема, то је он обавезан да плати целокупну примљену суму од тужилачке фабрике заједно са интересом, као што је напред казано. Његова одбрана, да он није дужан платити ову суму, пошто је био спречен да на уговореном имању засади репу, неумесна је, јер га то не ослобађа његове обавезе према тужиљиној страни, већ му даје само право, да од одговорних лица тражи накнаду, а у та лица не долази тужилачка страна. Код оваквог стања ствари тужени М. има се осудити на плаћање целокупне суме. Са ових разлога Београдски Апелациони Суд преиначио је пресуду Првостепеног Суда и пресудио: да само тужени М. плати, а да се тужилачка страна одбије од тражења да јој означену суму плати солидарно маса пок. Л. са туженим М. Но по благовременој жалби заступника тужилачке стране бр. 5720 Касациони Суд примедбама свога II оделења од 10. маја 1920. г. бр. 3948 поништио је поменуту пресуду Београдског Апелационог Суда.