Branič

Број 4.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 67

срескоме поглавару писменом преставком, тражио јс формално решење и навео је да велики жупан није требао да ништи решење и да је све противно закону што је навео у своме писму. Председника и заменика избраноме суду по другом одељку § 437 грађ. суд_лост. и последњој реченици чл. 29 Уредбе о убрзању рада, бирају изабране судије када се деобничари • у избору судија не могу да сложе, а не поставља их полициска власт, како врлики жуТГан, да је заменик судије за то дч сврши посао који би требао да учини судија. да су изабрани председник и заменик личности на које су већ пристали деобничари, те није било потребе њихова имена саопштавати и напослетку да се у диспозитиву сваки пут ставља да се нешто досуђује или одбија што се у реферату излаже. На добивено формално решење срескога поглавара којим га је одбио са мотивацијом да по наређењу великог жупана мора да лоступи, Ј1. је изјавио жалбу и велики жупан одобрио је решење поглаварево. Противу овога решења Ј1. је подигао тужбу код Управнога Суда који је донео решење 19. октобра 1926. Бр. 10813 и одбацио је тужбу као неосновану у главноме са тога разлога, што по тач. 4, чл. 24. закона о Државном Савету и управним судовима није повређено никакво законско право или интерес тужиоца и дч је срески иоглавар био дужан да донесе ново решењн по примедбама великог жупана. које су за поглавара обавезне. По жалби на ово решење, Државни Савет решењем свога IV. оделења од 7. фебруара 1927 Бр. 42786 оснажио је решење Управног Суда још и са овом допуном разлога: „Управни Суд је правилно поступио што се није упустио у мериторну оцену примедаба великог жупана одржаних у решењу истога жупана од 19. маја 1926. Вр. 4337, које је жалиоцу саопштено 2. јуна 1921. год., јер противу тога решења није поднета тужба Управном Суду". И ако је овај предмет био код оба управна суда и готово годину дана био на расправи код управних власти, ипак је остало као неразјашњено најглавније питање: да ли су примедбе великог жупана законите или нису? То је међутим било главно да се утврди, јар ако оно што је казао велики жупан, није било законито, па следствено томе да није ни могао ни требао да ништи решење и обуставља већ започети рад избранога суда, онда није требало допустити да то незаконито решење управне власти остане у важности. Ако је незаконито, а остане у важности, онда се постављм рђава основа за састав избранога суда и припрема се могућност да се доцније ништи оно што суд буде урадио због рђаво образованог суда. У случају да је жупаново решење на закону основано, управни судови требали су да кажу да више нико не би могао у то да сумња. По моме схватању учињене су ове погрешке приликом ове расправе. Велики Жупан није могао ни требао да на просту представку, не саслушавши противну страну, ништи решење о образовању избраног суда и обуставља започету деобу, већ је само могао да донесе формално решење којим би преиначио решење поглава-

рево и да тим начином да могућности другој страни, да се код више власти испита да ли је законито и правилно оно што је изнео велики жупан. У овоме случају крупно је правно питање, које је Управни Суд требао да расправи: да ли председника и заменика поставља власт, кад се деобничари не могу да сложе у њиховоме избору, или их у томе случају бирају избране судије? Велики жупан каже да их поставља власт, а међутим у другоме одељку § 437. грађ. суд. пост. и по последњој речениди чл. 29. Уредбе о убрзању рада стоји као наређење да ће власт „на захтевањезаинтересованог изабрати судије за противну страну, ахо се парничари у избору судија не сложе, а ови (изабране судије, јер се ова заменица на њих односи) бирају већином себи председника". Исто тако требало је испитати да ли је правилно што је велики жупан поништио решење због тога, што је у диспозитиву казато да се има да дели што је ушло у реферат решења и што је изложено и у извршном решењу првостепеног суда, или је то све требало поновити у диспозитиву решења. До сада је била пракса да судови који своје одлуке доносе на основу одредаба закона о грађ. суд. лост., на основу кога је донето и ово решење, у диспозитиву кажу да нешто досуђују или одбијају, што је у реферату изложено. Требало је испитати да ли је велики жупан требао да ништи решење и обуставља рад суда због тога што то решење није саопштено деобничарима или је требао само да врати да се саопшти и кад би се узело, да је то саопштење било потребно с обзиром да су предложене за председника и заменика личности, на које су се раније сами деобничари били сложили. Управни Суд је требао да се упусти у одену законитости примедаба, јер је дато формално решење по коме обе управне власти, и поглавар и велики жупан, налазе, да је законито оно што је велики жупан казао кад је поништио решење о образовању избраног суда и обуставио његов рад. Та су решења обухватила и те примедбе због чега је Управни Суд био позван да испита законитост примедаба, јер су оне и изазвале овај административни спор, а њима је повређен лични интерес деобничара, а нарочито жалиоца Л. који је деобу и тражио. По моме схватању одлука Државног Савета са допуном учинила је само пометњу. Управни Суд каже да није повређен тужиочев интерес заснован на закону, а Државни Савет то одобрава и вели да је Управни Суд добро урадио што се није упустио у