Branič

Број 4.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 73

већа од 200 дин., забрањена је употреба сведока, као доказа о постојању њихову по наведеном пропису грађ. пост. — Навод у пресуди овога суда Бр. 8490 „да деоба није материјална чињеница већ правни посао..." наведен је у том само смислу: да је та деоба, како је истакла тужилачка страна, не само материјалне чињенице, већ, уз то, и један правни посао којим се преиначују имовно правни односи уговорача — деобничара о коме се правном послу, као основу новозаснованих односа, може прибавити исправа као доказ, услед чега се мора на исти да односи законска забрана предвиђена у § 242. грађ. пост. — И баш стога што је, по овом спору, тужена страна оспорила од тужилачке стране истакнути факат постојања деобе, као једног правног посла на основу кога тужилачка страна заснива спорно право својине, није правно могуће дозволити тужиоцима да ту своју тезу доказују једино доказом по сведецима, како је то тужилачка страна тражила. — Овде би се сведоцима могао доказивати само факат државине у извесном времену, као један голи факат, али основ по коме се та државина остварује, не може се доказиваги сведоцима кад се тај основ, (овде деоба), представља као један правни посао о коме је, у своје време, било могуће сачинити исправу. Касациони Суд, у својој Општој Седници од 13. октобра 1926. г. Бр. 8627, већином гласова усвојио је напред изнешене примедбе Одељења, а одбацио речене противразлоге Апелационог Суда и вратио му цео предмет да поступи даље по закону. Др. Јанићије Јовановић. У радњи оптуженог што је, регулишући свој дуговински однос са тужиоцем као повериоцем, овоме место новца издао меницу, сам је попунио и у место да се на њој потпише као акцептант и дужник, потписао је као издавалац а на полеђини извршио менични пренос, па ту меницу затим дао тужиоцу да је потпише као акцептант и о року дуг по тој меници повериоцу није платио, — не стоји дело уговорне преваре из т. 1. § 253. Крив. Зак. Пресудом Првостепеног Суда Бр : 22967. кажњен је био са једном годином затвора В. Н., због дела уговорне преваре предвиђене у т. 1. § 253. Крив. Зак., а казниме по § 252. Крив. Зак.. зато: „што је на дан 19. маја 1925. год. регулишући свој дуговински однос са тужиоцем Д. Н. као повериоцем, овоме место новца у суми од 50.000 дин., по претходном споразуму, издао ме-

ницу датирану 19. маја 1925. год. на 50.000 дин. са роком од дана издања за шест месеци, па ту меницу сам попунио.и у место да се на њој потпише као акцет1тант и дужник, потписао је као издавалац а на полеђини извршио менични пренос, па је ту меницу затим дао тужиоцу да је потпите као акцептант и о року дуг по тој меници није платио, већ се менично покриће у 50.000 дин. код њега налази и том се сумом служи ма да је рок плаћања био још 19. новембра 1925. год., а таквим поступком је тужиоцу причинио штету у смислу § 823. Грађ. Зак.". По благовремено изјављеним незадовољствима Апелациони Суд решењем Бр.: 3949., за представљено дело уговорне преваре, пустио је опт, В. испод суђења због непостојања инкриминисаног дела а са разлога: „Погрешно је нахођење Првостепенога Суда да у радњи опт. В. што је 1925. год. као дужник издао меницу прив. тужиоцу Д. на суму од 50.000 динара са роком од шест месеци у намери да Д. превари и оштети наговором, да ту меницу потпише и више потписа да стави реч „примам", па је услед тога Д. место повериоца испао дужник, па кад је о року поверитац Д. тражио од опт. В. исплату, да је опт. В. одбио исплату шиканирајући прив. тужиоца Д. и т. д. — да стоји представљено дело уговорне преваре из § 251. к. зак. На против, по нахођењу Апечационог Суда ничим није утврђено постојање представљеног дела преваре, јер нити има каквог лукавства, као битног елемента за дело преваре, нити пак има какве намере да се штета учини, а то Апедациони Суд изводи из следећег: Кад је ислеђењем утврђено да је и раније приватни тужилац Д. обратио опт. В. да му изда другу меницу, пошто је прву меницу поцепао и упропастио, овај му јебез оклевања издао нову меницу, те је на тај начин потпуније декларирао своју меничну обавезу у основу, а није се хтео користити својим правом да ту повериоца одбије од издања другог примерка и да га упућује суду да по пропису § 204. грађ. суд. пост. изиште амортизационо решење и одуговдачи исплату. Кад се ова чињеница доведе у везу са чињеницом која је такође ислеђењем утврђена, да је и по овој инкриминисаној меници дужник В. о року ипак исплатио 20.000 динара главног меничног дуга, интерес и издао нову уредну меницу од 30.000 динара повериоцу Д., онда се из ових чињеница не може извести закључак да је опт. В. средством*,'лукавства извршио ма какво дело уговорне преваре, нити пак да је намерно какву штету причинио прив. тужиоцу, јер''он — опт. В,