Branič

Страна 74

.БРАНИЧ'

Број 4.

постојање меничног дуга у основу није порекао. Према томе у представљеној радњи опт. В. нема ни представљеног дела уговорне преваре из § 251. Крив. Зак., па кад нема деаа, нема ни кривичне одговорности и оптужени В. се за представљено дело има решењем пустити — § 250.^. крив. суд. пост.". Но по благовремено изјављеној жалби државног тужиоца, Касациони Суд примедбама свога I. оделења поништио је решење Београдског Апепациолог Суда Бр.: 3949., којим је преиначена пресуда Првостепеног Суда Бр.: 22967, са следећих разлога: „Кад је Апеаациони Суд нашао да је ислеђењем утврђена чињеница: да је оптужени В. о року ипак исплатио 20.000 дин. меничног дуга и интерес, и издао нову уредну меницу од 30.000 дин. повериоцу Д., све услед инкриминисања менице, онда треба да Апелациони Суд ближе наведе под нумером акта из којих би се видело да је опт. В. ово учинио, а на основу којих је аката Апелациони Суд овај свој закључак извео, пошто Апелациони Суд ово није учинио. У случају да Апелациони Суд не буде могао наћи акта на основу којих је имао да дође до својих закључака, биће потребно да у смислу §§ 5. и 51. крив. суд пост. понова узме у оцену цео доказни материјал ове кривице у вези осудног решења донесеног о дугу опт. В., о коме се решењу говори у жалби Бр.: 24785, а које није здружено са осталим актима кривице, те га зато треба претходно здружити, па тек потом да суд донесе своју одлуку". Усвајајући примедбе, Апелациони Суд вратио је Првостепеном Суду сва акта ове кривице, — да се здруже акта забране и осудног решења Бр. 4125 донесеног по дугу опт. В. и потом врате акта, пошто се претходно узме реч од заинтересованих. Пошто је Првостепени Суд поступио и акта вратио, Београдски Апедациони Суд, расмотрив понова све акте овога предмета, решењем Бр. 6099 од 21. септембра 1926. год., опт. В., због дела уговорне преваре из § 253. крив. зак. пустио испод суђења са ових разлога: „Апелациони Суд је претходно нашао: да је чињеним дослеђењем стање ствари у толико измењено што се из одвојених акта забране Бр. 1419 и осудног решења Бр. 4125 по § 242. крив. суд. пост. утврђује, да је по основи инкриминисане менице у вези протокола саслушана код управе вароши Бр. 308 на коме је оптужени дуг по меници признао, решењем Бр. 1419 одобрена забрана и за исти дуг такође изречено и осудно решење Бр. 4125. против оптуженог — дужника В.

Преаазећи на главну ствар, Београдски Апелациони Суд је нашао: да ова пресуда не одговара закону са ових разлога: „Погрешно је првостепени суд у разлозима своје пресуде нашао, да у радњи опт. В., што је 1925. год. као дужник издао меницу приватном тужиоцу Д. на суму од 50.000 динара са роком од шест месеци у намери да Д. превари и оштети и њега Д. наговорио да исту потпише као акцептант, па је услед тога Д. у место повериоца испао дужник, па кад је о року поверилац Д. тражио да опт. В. плати меницу, да је опт. В. одбио исплату шиканирајући право тужиоца Д. — да у таквој радњи оптуженог стоји дело из § 253. т. 1. крив. зак. Ово је суд погрешио зато, што је за постојање овога дела потребно да једна страна уговор само као средство за превару са другом страном закључи и ову у имању заиста оитети. Међутим, у овом случају ничим није утврђено постојање такве преваре; јер нити имадоказа о томе да је оптужени лукавсгвом, изопачавањем и лажним представљањем навео тужиоца да се на меницу потпише као акцептант, нити је пак ислеђењем утврђена намера оптуженог да се штета учини. А да је то тако, Апелациони Суд изводи из следећих чињеница утврђених ислеђењем: 1) Што је ислеђењем утврђено (види протокол саслушања тужиоца Д. под бр. 2686), да се прив. тужиоц обратио оптуженом да му изда другу меницу, пошто је прву меницу упропастио (убрљао и поцепао) на што му је оптужени без оклевања издао нову меницу, па је на тај начин јасно показао своју меничну обавезу у основу и није упутио повериоца да судским путем тражи уништај издане нове менице по § 204. грађ. суд. пост. у) Што је исказима сведока под заклетвом Д. М. и С. М — протокол претреса бр. 20919 — по § 229. крив. суд. пост. утврђено: да је оптужен-и о року кад му је брат прив. тужиоца Л. В. тражио исплату поменутог дуга овоме нудио одмах 20.000 дин., а за ресто меничног дуга нову меницу. 3) Што је одвојеним актима одобрене забране и донетог осудног решења бр. 4125 утврђено, да је оптужени код полициске власти признао постојање меничне обавезе, да на решење о одобреној забрани бр. 1419 као и на изречено осудно решење бр. 4125 није изјавио жалбу односно задржања од извршења. 4) Што се оригинална меница налази у рукама прив. тужиоца, а то се из исте види да се и сам оптужени на полеђини исте потписао бланко, што значи да је и као жирант