Branič

Број 5

„Б Р А Н И Ч«

Страна 97

кону о Судијама, јер је г. М. постао судија раније од г. Ј. што се види из његовог службеничког листа. Исто тако пошто г. М. служи у VII групи дуже од г. Ј. то је и по чл. 117. Зак. о Чиновнидима грађ. реда, старији од г. Ј., јер ће и наредну групу добити пре њега. Ово у толико пре, што је г. М. и први указ добио пре г. Ј., што се такође види из службеничких листова. Навод пак г. Ј. да има већи степен основне плате од г. М. није разлог, да је он и старији по рангу од њега, јер степен основне плате не одређује ранг једног чиновника, већ се исти одређује по положајној плати. Како пак обојица имају исту положајну плату а судија г. М. дуже служи са истом, то је он и старији. О овоме их је известио својим решењем у смислу чл. 59. Закона о Судијама. По жалби судије г. Ј. Касациони Суд примедбама свога првог оделења од 12.-ХП. 1927. г. Бр. 12998 поништио је предње решење са следећих разлога: „Према чл. 59. Закона о Судијама, ранг међу судијама одређује плата. У једнаком звању, ко има већу плату, старији је по рангу. Плате судија регулисане су Законом о Чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда. По чл. 28. овога Закона, плата се дели на основну и положајну, те се према томе, њихов укупан износ има узети као мерило при одређивању ранга. Како се из акта овога предмета види, да основна и положајна плата судије г. Ј. износи 14.400 дин. годишње а судије г. М. 13.200 дин., то је у смислу чл. 59. Закона о Судијама судија г. Ј. старији у рангу од судије Г . М.". Саопштио Т. И. Сздржај случајно нестале исправе може се, сем заклетвом, утврђивати свима осталим доказним средствима, па и сведоиима — § 205. став. II. Грађ. Суд. Постуика. Б. Ц., из Лесковца својом тужбом молио је Лесковачки Првостепени Суд да пресуди, да му представници пок. Т. А., из Лесковца, његов усињеник П. и удова С., издаду писмено и то следеће садржине: „Ја доле потписати дајем моју ћерку 3. за жену Б. Ц. Уз њу дајем 1000 динара у новцу и намештај. Уз ово дајем Б-у у својину кућу тврдог материјала по мојој вољи, но пошто му за сада кућу не могу направити, то га остављам у дућану са пекарницом, да седи док му кућу не направим; ако му не могаднем кућу направити за три године, онда ће остати дућан и пекарница са плацем његова својина. 26. децембра 1909. год. Лесковац издајем својеручно ово писмено Т. А. „— како би му то писмено могло заменити писмено,'^које му је пок. Т. био издао још за живота, а

којим му је поклонио кућу са пекарницом. Представио је у тужби, да му је писмено за време окупације од стране Бугара уништено, које му је издао пок. Т. За доказ својих навода, да му је изложено писмено издао пок. Т. позвао се на сведоке. Тражио је од Првостепеног Суда, да писмено уништи, што је суд својим решењем од 23. августа 1922. год. бр. 8182. урадио. Даље је навео, да рок од 101 дан за уништај изгубљене исправе везује сва трећалица и све оне којих се тиче поништај исправе, а тужена страна да није протествовала, те да има, да сноси последице. И ако је умро Т. да има места оваквом тражењу од наследника, јер је у питању исправа као доказ о једном реалном уговору, који је чак и извршен предавањем поклоњене ствари у државину и уживање. Поред осталог навео је, да поднето решење о уваженом тестаменту пок. Т. не може служити у овоме спору као доказно средство, јер да он као тужилац нема никакве везе са решењем о уваженом тестаменту, а уз то решење није постало извршно. Тужени су навели: да тужилац нема права на овакво тужбено тражење, јер по § 204. грађ. суд. пост., онај коме је нестала исправа има да му се нова изда од лица, које је прву издало, то је тужилац Б. био везан за издање изгубљене исправе искључиво за лицеиздаваоца исправе. Поништај писмена решењем судд, да не везује тужене, јер је оглашавање једино управљено на оне који би га случајно имали, те да се не појаве у року од 101 дан, да са њиме не могу учинити никакве употребе. Да пок. Т. није издао, никакво писмено тужиоцу Б. најбољи доказ, навели су решење неспорног судије Лесковачког Првостепеног Судч, којим је тестаменат пок. Т. уважен, а којим је дућан са пекарницом припао у наслеђе туженим. За овим је Лесковачки Првостепени Суд својом пресудом од 22. октобра 1925. год. бр. 28067., одбио тужиоца Б. са разлога: „Навод у тужби тужиоца Б. по овоме спору да му је пок. Т. А. бив. трг. овд. издао писмено о поклону у погледу једног дућана са пекарницом у Св. Илијској улици ове вароши, које сада пр&вно држи тужени наследник пок. Т, није доказано. Решењем овога суда бр. 8182. које је тужилац поднео не може имати те важности, да би се на основу њега могло узети као доказано постојање писмена о поклону, како то тужилац представља. Решење суда донето на основу § 204. грађ. суд. пост. може имати само толико значења, да се неко трећи не користи изгубљеним писменом, које се до-