Branič

Број 1—6

„Б Р Л Н И Ч"

Страна 23

Педагогика морално посрнуле деце и малолетника — Драгољуб Бранковић, инспектор Министарства просвете —

1. „Нормално" љ и „ненормално"; „здрав" и „болестан" психички. „Дефектан". Интелигентан и неморалан. Модерна Психологија није моћна да повуче тачну границу између психички здравог и болесног, јер је граница између њих течне природе, како би то Немци згодно казали. Пре свега шта је психички нормално и ненормално, немогоћно је утврдити: по свему то се двоје једно у друго п р е л и в а. Узмимо само за пример душевне појаве којима се занима и Психологија и Психопатологија: илузија, халуцинација, сугестија, хипноза, амнезија, абулија (немање воље), афазија разне врсте, присилне претставе које се по некад претварају у претставе гоњења итд. Па затим узмимо у обзир баш т. зв. сасвим нормалне појаве о п а ж а њ а где се меша памћење с мисаоним радњама, где разне особе о истом догађају опажају сасвим разл и ч н о, што се на судовима врло лако опажа при сведочењу. Отуда је на Западу нарасла велика литература из домена т. зв. П с и х о л о г и ј е И с к а з а. Због тога је и доказна снага сведока постала јако проблемтична. У свакодневно посматрање увлаче се извесни фактори који кривотворе стварност: сугестија, хипноза, заборављање, фантазирање и други моменти, о којима се на овом месту не може расправљати, преиначавају невољно и невино праву стварност... Зато и теза о субјективности света није погрешна... Као што се види појам здравога и болеснога, нормалног и ненормалног у научној Психологији није ни мало одређен. Обична т. зв. популарна Психологија рукује овим терминима као да су сасвим тачни и потпуно израђени. За ову Психологију јасно је шга је нормално и ненормално, дефектно, или шта је психички здраво и болесно, и ако је стварно гранична линија течне природе. Колико су нпр. књижевници (романсијери, приповедачи и песници), уметници и прави научници душевно здрави, не може се потврдити, јер само оно њихово уживљавање, усассећавање и преживљакање свих оних разних ситуација живота и и проблема претставља ванредан душевни живот, који природан човек, један нпр. обичан сељак, не преживљује, те према томе њихова душевна стања не могу се таксирати као редован душеван живот. Прогружен научник у своје тешке и заплетене проблеме не може се никако означити

као нормално душевно стање: он проводи цео свој живот у научној грозници. Исту ту грозницу, можда много јаче потенцирану, проводи романсијер и песник, глумац, вајар, сликар, музичар, удубљујући се непрестано у разне тешке ситуације. Да много не цитирамо, сетимо се Достојевског романа „3 л о ч и н и казна": колико је аутор морао да преживи грозничава психопатична стања док је дао једнога Р а скољникова. И други послови захтевају ванредна и грозничава душевна стања: послови великога трговца, индустријалца, ратног команданта, судије, наставника, инжењера, архитекте итд. Сви они изискују велика напрезања, многоструку фантазију и пароксизам у извођењу посла. Али нестручњак посматрајући све то, сматра за нормалан живот, и ако он баш претставља нешто ненормално у суштини у односу према душевнсм животу једног земљорадника на селу. Као што се види из ових редова, појмови „нормалан'' и „ненормалан", здрав и болестан душевно, нису одређени и утврђени. Ко је здрав, а ко болестан није увек лако казати, сем у случајевима кад дотични штети себи и околини: тада су они маркирани сасвим изразито целим својим понашањем и таквога друштво лако обележава ненормалним и душевно нездравим. Ну има пуно особа које у друштву играју видну улогу, али су ти ипак далеко да буду потпуно здрави и нормални. Велики је број особа које се по својој психичкој садржини налазе у предсобљу нервног завода, а у ствари и ако дефектни играју улогу друштвеног функционера. Пуно је њих које врло често издаје нервна снага и чине чак и испаде од којих се други стиде. Пуно је њих чија се нервна снага с времена на време губи као „понорница", да се опет појави и јако засветли. Сви такви типови не могу се уврстити у нормалне типове, увек потпуно здраве. Јако изразито дефектни типови нуде се посматрачу да их брзо опази; али они други типови који се најчешће налазе у елити интелигенције, остају скривени за многе посматраче. Мањак у интелигенцији даје слабомисленове типове. Научна Психологија подразумева под и н т е л игенцијом — мишљење. Особу са врло слабим мишљењем означавамо дефектним типом. Линија интелигенције претставља једну дужину, по којој су људи распоређени, с већим или мањим степеном. Ти-