Branič

Страна 38

.БРАНИЧ'

Број 1—6

Милошем и његовом женом — тужиљом Иваном живела у кући и на имању умрлог Милоша на дан смрти његове, нема права, као наследница да ужива имовину пок. Милош, већ је једино тужиља Ивана власна да имовнну целу, као удова Милошева, ужива по §§ 413. и 414. грађ. зак." Муж је обавезан да сноси трошкове за набавке које изврши жена за своју личну уиотребу, као и за кућевне потребе, X. X., трг. из Београда, преко свога пуномоћника М. Ж., тужио је Краљевском Првостепеном Суду Душана Н. и жену му Даринку због дуга од робе коју је Даринка куповала 3'а себе, за свога мужа и за кућевне потребе. За доказ поднео је обавезу тужене Даринке и преглед купљене робе из кога се прегледа види, да је набављена роба по природи својој имала служити за кућевне потребе, а и за потребе сваког туженог посебно. Тужени Душан и Даринка нису на тужбу одговорили, нити су иа рочиште дошли, ма да су позив благовремено примили. Краљевски Првостепени Суд према поднетим доказима пресудио је, да тужени Душан и Даринка солидарно плате дуг са интересом и трошковима. По изјављеном незадовољству туженог Душана и тужене Даринке Београдски Апелац. Суд је нашао: да. је пресуда Првостепеног Суда правилна и на закону основана у погледу утврђивања обавезе тужене Даринке на плаћање дуга, али што се тиче туженог Душана нашао је да ггресуда не одговара закону, јер тужилачка страиа ничим није доказала обавезу и туженог Душана;, што је била дужна учинити у см. § 178. г. с. п. Са ових разлога, Београдски Апелациони Суд преиначио је пресуду Првостепеног Суда и својом пресудом осудио на плаћање дуга само тужену Дарипку. Али по жалби заступника тужилачке стране, Касациони Суд је, примедбма Бр. 5175 од 18. априла 1929. год., поништио пресуду Београдског Апелационог Суда са следећег: „Кад је оригиналном обавезом тужене Даринке, коју је заступник тужиоца поднео у акту Бр. 5257 утврђена њена обавеза за купљену робу по приложеном прегледу (списку) у акту Бр. 14002 из кога се прегледа види да је та роба с обзиром на њену природу и циљ намене узимана за кућевне потребе, онда је сходно наређењу §§ 109 и 630 грађ. зак. овом куповином доказана обавеза мужа, а не само жене на плаћање

дуга од узете робе намењене њиховој заједничкој употреби, те је према томе Београд. Апелациони Суд погрешно нашао преиначујући пресуду Првостепеног Суда, да тужилачка страна обавезу туженог Душана није ничим доказала и ову одбио од њеног тражења према туженом Душану мужу тужене Даринке". Усвајајући ове примедбе Касационог Суда у смислу § 330 грађ. суд. пост., Београдски Апелациони Суд одобрио је пресуду Краљевског Првостепеног Суда, којом су осуђени Душан и Дарннка да солидарно плате дуг за робу коју је набављала тужена Даринка и попгго није било жалбе, ова је пресуда постала извршна. Палазимо, да је на овај начин спор, који је засновао тужилац X., сасвим правилно решен, али како се из предњег излагања могло уочити да пракса по овоме питању још није потпуно устаљена, смарамо да неће бити излишно да овом приликом цитирамо једну одлуку Опште Седнице Касационог Суда, у којој је по истом предмету већ једном дато веома прецизно и довољно образложено мишљење. Ова одлука донета је 8. фебруара 1906. год. под Бр. 785 и гласи: „Муж је по § 109. Грађ. Зак. дужан да се о својој жени стара, а то се његово старање простире и на потребе које се на њено издржавање односе; па кад је муж дужан да жену снабдева личним потреба.ма за ње_ но издржавање, која дужност траје докле и брак, онда обвеза мужа за исплату таквих жениних потреба према трећим лицима не може бити условљена одобрењем мужевљевим за потребне набавке ове врсте. Изречног одсбрења мужевљевог за те набавке не треба по гоме што је издржавање жене његова законска дужност по § 109. Грађ. Зак. те кад је мужевљева обавеза за издржавање женино санкционисана том одредбом Грађ. Законика, онда жена може и сама чинити набавке овакве природе и без нарочитог одобрења мужа, а дужност мужевљевог плаћања оваквих поруџбина санкционисана је у §§ 21. и 630. Грађ. Зак." Из свега изложенога несумњиво излази да је муж по правилу дужан да сноси трошкове за све набавке које изврши жена за своју личну потребу као и за кућевне потребе, а по себи се разуме, да ће судови по изузетку, у случају приговора од стране мужа, ценити, да ли набавке извршене од стране жене, према,- својој врсти, квалитету и количини, одговарају имовном стању и социјалном положају мужа. С овим би могли завршити саопштење горњег случаја, када поништена пресуда