Branič

Врој'1—6

„Б Р|А М И Ч*

Страна 39

Апелац. Суда не би садржавала још неколико интересантних момената, које вреди такође узгред регистровати. Као што смо у почетку казали, тужени Душан и Даринка нису на тужбу одговорили, нити су дошли на рочиште. Они су се у овоме спору тек јавили први пут са својим незадовољствима упућеним Београд. Апелац. Суду. Аппелациони Суд усвојио је незадовољство туженог Душана и по њему преиначио првостепену пресуду. Поставља се питање: да ли је то Апелациони Суд могао учинити, а да се не огреши о §§ 106, 137, 159, 161 и 314 г. с. п. Да су тужени своје наводе, изложене у незадовољству, изнели у одговору на тужбу, или на рочишту, тужилачка страна би била у могућности да им на те наводе одговори и да комбатира њихове приговоре својим одговором, а евентуално и новим доказима §§ 106, 137 и 159 г. с. п. Свако тужиоцу је било сасвим немогуће, да ма шта одговори на наводе туженога пошто Апелац. Суд расматра и суди без учешћа парничних страна. Тужилац није био у стању ни у жалби да одговори туженима онако, како је то могао учинити на рочишту, да су они своје приговоре истакли на време и начин како је то предвиђено у поступку, јер се у жалби нови докази не примају. Међутим, нови докази нису дозвољени исто тако ни у незадовољству — § 314 г.с.п. Ако је Апелац. Суд већ нашао да>, по чињеницама изнетим у незадовољству туженог Душана, првостепена пресуда не може опстати, онда налазимо, да је у овоме случају једино могућа солуција била да се првостепена пресуда поништи и на тај начин пружи прилика тужилачкој страни, да на приговор и евент. нове доказе туженога одговори, а да се пресуда није могла препреиначивати на штету тужиоца без предходног његовог саслушања. Ј е р с в а к и парничар има право одговорити на нове наводе свога противник а — § 161. г. с. п. И ако је ова пресуда Апелац. Суда остала без дејства, пошто је поништена од стране Касац. Суда, и замењена горе поменутом новом пресудом истога Суда, ипак смо сма>трали да неће бити без интереса да и по њој кажемо неколико речи. М. Живадиновић. Наређењем § 471. тач. 4-а грађ. суд. пост. и Правилом Министра Правде од 4-11-1874. г. Бр. 354 законодавац је заштитио земљоделцу својину а не само уживање тамо наведеног минимума имовине. Тужиља Д. удова из Каменова навела је,

да је на дан 30. децембра 1921. год. закључила са Ж., из истог места, уговор о продаји и куповини свога непокретног имања за суму од 6000.— дин., па како је она земљоделац, тим се занима и од тога себе издржава осим продатог имања остаје јој за уживање само 72.50 ари, за доказ чега подноси уверење суда и одбора општине каменовске, према чему нема довољно земље за уживање у смислу § 471. грађ. суд. пост., то је тужила Ж. и тражила пресуду: да се уговор о куповини и продаји поменутог имања раскине и купац да јој продато имање уступи у својину а- она њему да врати куповну цену. Тужени Ж. изјавио је, да тужиља није мушка порез-плаћајућа глава те се на њу не може применити пропис § 471,. грађ. суд. пост. и да не пристаје да се имање врати тужиљи у својину али је пристао да јој се све спорно имање уступи на уживање до њене смрти или преудаје, у противном да се одбије од тражења. Петровачки Првостепени Суд нашао је, да се поменути уговор о продаји и куповини има раскинути пошто тужиљи није остало за уживање онолико земље, колико јој штити § 471. грађ. суд. пост. а да је понуда туженог Ж ; . да тужиљи уступи цело спорно имање на уживање до њене смрти или преудаје, без вредности, чак и кад би се парничари на то сагласили, пошто је одредба § 471. грађ. суд. пост. јавно-правног карактера, те се не може вољом уговарача мењати — § 13. грађ. зак., — па је у том смислу и изрекао своју пресуду Бр. 5941. Ову пресуду оснажио је и Београдски Апелациони Суд пресудом својом Бр. 6383 од 8-1Х-1928. год. По жалби туженог Ж., Касациони Суд примедбама свога II оделења од 9-11-1929. г. Бр. 13927 поништио је поменуту пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Кад је тужени Ж. на рочишту од 9, јуна 1927. г. (в. белешку Бр. 12603) пристао да продато имање уступи тужиљи Драги на уживање до њене смрти — онда је суд погрешно нашао, да би се том понудом мењала садржина прописа § 471. грађ. суд. пост., који је имиеративан, односно, да би том понудом било окрњено благодејање из тач. 4-а § 471. гр, суд. пост., јер смисао и дух овог законског прогшса је, да се датим благодејањем сачува земљорадничка породица од немаштине гезр. циљ је спречавање осиромашења сељака заштитом законог минимума потребног за живот а не и заштита саме својине, као такве; па кад тужени Ж. уступа тужиљи Д. све спорно имање на уживање до њене смрти и тиме јој обезбеђује егзистенцију законског ми-