Branič

Страва 40

,Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

нимума, онда је суд требао да донесе своју одлуку с сбзиром на ограничење, представљено у понуди тужене стране". Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је актом Бр. 1650 од 2-111-1929, г. дао следеће противразлоге: „Битна садржина правног института наглавице, како је он статуиран прописом § 471. тач. 4-а грађ. суд. пост. и правилом Министра Правде од 4-11-1874. г. Бр. 354 донетих на основу наведеног закона од 24-ХП 1873. г., по мишљењу Апелационог Суда је норма, којом се баш својина земљоделчева узима у заштиту а не само уживање наведене имовине. Ово своје гледиште Апелациони Суд заснива не само на изричним прописима одговарајућег закона и законих правила (§ 471. т. 4-а одељ. IV, V и VI и т. 10., 11. и 12. правила) и употребљених израза, којима су изречени и по којима одређени минимум свога земљишног поседа не може земљоделац „ни продати ни задужити нити ма којим начином отуђити", чији смисао не може подлежати сумњи, већ то своје нахођење Апелациони Суд заснива и на разлозима следећим: Право наглавице донео је српски зконодавац у циљу да зашгити егзистенцију земљоделаца (малих поседника) који чине гро држављана а на тај корак навеле су законодавца прилике, проистекле из живота обновљене Србије, услед којих су се старе задруге почеле нагло распадати на гшједине инокосне куће. Домаћини тих нових инокосних кућа, стојећи у новим приликама, сами без искуства, нису могли да одоле искушењима, која су, после тога настала у живљем промету непокретних добара тако, да су многи остајали без земље, док се иста почела код многих других (купаца) да нагомилава. Пред том појавом законодавац (од 1873. г.) донео је закон о наглавици, да би онемогућио појаву сељачког пролетаријта. Штитећи наглавицом економску егзистенцију малог поседника, заководавац је према одговарајућим, горе наведеним, законским прописима, хтео заштитити интегрално у свој својој етичкоекономској целокупности, каква се у једном модерном правном поретку, заснованом на принципима индивидуалне својине и слободе личности, као што је наш, може замислити само у заштити својине а не у заштити само уживања, као што би излазило из примедаба II оделења Касационог Суда. Ово с тога, што би заштита само уживања дозвољавала само доживотно вегетирање земљоделца у питању, ускраћујући му све остале благодети моралне и материјалне природе, које право својине даје своме титулару, што законодавац ни по што

није хтео. При томе је потпуно ирелевантно својство малог поседника у питању: да ли је то човек или жена, да ли су са децом или без њих и томе слично, која питања се не могу постављати, нити узимати у обзир при питању наглавице, као једног јавно-правног института, који ни сама сагласност парничара не би могла ни у колико мењати и дотеривати — § 13. грађ. зак." Касациони Суд у својој Општој Седници од 2. априла 1929. г. под Бр. 4318 усвојио је ове противразлоге Апелационог Суда а речене примедбе свога II оделења одбацио. т. и. § 601. Кад је дужник извршном судском пресудом осуђен на плаћање већег интереса од 12% онда суд не може повериоца одбити од тражења обезбеђења тог већег интреса. Поверилац К., из Домжала, тражио је код Првостепеног Суда за град Београд забрану на покретност свога дужника М. из Београда за обезбеду 11.400 дин. главног дуга са 15% год. интереса од протеклог рока до наплате, на које је плаћање дужник М. осуђен извршном пресудом Дежелног Содишча у Љубљани Бр. 703/928. г. Првостепени Суд решењем својим Бр. 3224/929. г. одобрио је забрану за обезбеду горњег дуга са 6% год. интереса у смислу § 601. грађ. зак. а од тражења обезбеђења већег интереса одбио је повериоца, као од тражења неумесног и на закону неоснованог. По жалби повериоца, Касациони Суд примедбама свога III оделења Бр. 10314 од 24-УШ-1929. г. поништио је поменуто решење са разлога: „Кад је извршном пресудом дежелног содишча у Љубљани Бр. 703/928, коју је жалилац за доказ обвезе тужене фирме поднео, тужена страна осуђена да тужилачкој фирми плати и 15% годишњег интереса на главну суму, онда суд није могао жалиоца одбити од тражења забраие на покретност дужникову и за обезбеду овог досуђеног интереоа, јер је приложеном извршном пресудом, као пуноважном исправом, у смислу § 377. грађ. суд. пост. доказана обвеза дужникова и за плаћање горње суме интереса". Признање на белешци код Духовног Суда у бракоразводној парници о примљеном миразу, није пуноважно, пошто ,је дато пред ненадлежном влаигћу, те се на основу оваквог нризнања не може одобрити забрана у смислу § 377. Грађ. Суд. Пост. Код духовног суда архиепископије београдске на белешци од 31 маја 1929. г. Бр.