Branič

Д-р Марко Супић, ЗАБЛУДА У КРИВИЧНОМ ПРАВУ. I. Кривични закон од 1929. г. регулисао је опширно питање заблуде. Његови прописи о овој важној материји крив. права претстављају у односу према досадашњим покрајинским законима — велику новину. Теорији, а нарочито пракси, пружена је нова грађа за рад. У великом је интересу правосуђа да се пракса, на новом земљишту, правилно оријентише. Наука је дужна да, у оквиру законских прописа, олакша ову њену деликатну задаћу; у толико више што треба пронаћи прави смисао нових законских прописа који, поред све јасноће и извесне научне критичносги, дају повода погрешном тумачењу и неједнакој примени. Помоћи мало пракси у овом послу, једини је циљ овог чланчића. Сваком излагању о заблуди нужно претходи одређивање самог појма заблуде. II. Шта је заблуда? Заблуда је неподударање претставе са стварношћу, погрешан садржај свести у односу са стварношћу. Њен извор може бити различит: она може потицати из погрешне претставе о извесној чињеници, или из недостатка сваке претставе о чињеници, или, најзад, из претставе о чињеници која у опште и не постоји. У свакој од ове три могућности садржај свести не слаже се са стварношћу. Чињенице о којима се може имати погрешна претстава могу бити стварне или правне природе; први случај је кад се погрешно опажају појаве, стварни односи спољашњег света, а други кад се погрешна претстава односи на извесан правни однос. Оправдана сама по себи, разлика између заблуде о чињеницама стварне природе и чињеницама правне природе, губи —• на терену права, сваки значај. За право има важности само заблуда о оним чињеницама које су на неки начин правно оквалификоване. Према томе заблуда о каквој појави спољашњег света, у колико она није унета у одређени правни систем, потпуно је равнодушна. (В. В 1 п с! \ п §, Огипс1п55..., с. 107, 5сћи1с1..., с. 83—85; ^ 1 з г 1 - 5 с ћ т \ сП, 1^ећгћисћ..., с. 248249). Ко у забуни узме туђи кишобран место свога у истој је