Branič

Страна 352

»Б Р А Н И Ч"

Број 7

Петрограду (1890. г.) и Паризу (1895. г.), ова је институција, после веће или мање опозиције, најзад прихваћена у многим културним државама. Француски закон назват Беранже, од 26. марта 1891. год. по сенатору Беранжеу великом борцу и победнику у ово .ј правној материји, донесен по угледању на сличан белгиски закон од 31. маја 1888. год. имао је пресудан утицај на увођење ове правне институције у многим државама. Тако, ову институцију уводи Женева законом од 29. октобра 1892. год., Португалија законом од 6. јула 1893. год., Велико Војводство Луксенбург законом од 10. маја 1892. год., Италија законом од 26. јуна 1904. год., Шпанија законом од 19. марта 1908. год., разни швајцарски кантони и многи пројекти кривичних законика (швајцарски, угарски, аустриски). У Немачкој ова је институција наишла на приличан отпор.*) Иначе и у теорији и у пракси постоје још увек велике контроверсе о умесности увођења институције условне осуде у кривично правосуђе. Према данашњем стању науке може се у главном тврдити, да је ова институција добра, али да јој не треба дати веома широку примену, због профанисања саме институције, која, будући непопуларна у широким народним слојевима, само тиме губи. Наш законодавац имао је прилике да уведе ову институцију још при крају 19. века, када ју је пок. Др. Миленко Веснић као Министар правде предлагао. Али опозиција овом предлогу ондашњег јавног мњења била је толико велика, да је предлог пропао. Од тада, па до појаве новог кривичног законика, чекали смо на ову институцију, коју су пре нас многи културни народи познали, али која је код нашег народа, у његовим широким слојевима, била прилично непопуларна. Према схватању нашег народа, није се могло појмити ни објаснити, да неко може бити осуђен извршном пресудом па да не иде у затвор, већ да га сам суд условно ослобађа истог. Али ово схватање није наш специјалитет, пошто је увођење условне осуде изазивало свуда где је законодавац сматрао да је потребна, велику опозицију, и то не само широких народних слојева, већ и признатих правних ауторитета. * Као и све што је ново, тако и институција условне осуде, преставља необичан мамац за правнике. Постоји тенденција да се њено благотворно дејство прошири на што је могуће већи број случајева. Судска пракса у овом смислу је симптоматична и све док једна стална јуриспруденција Касационог Суда не утврди тачан домен примене условне осуде, биће лутања код

*) Податци узети из дела: Соигв с!е с1гоЦ^сптше1 е4 с!е 8С1епсе репИепНајге, раг Оаз1оп УШа1 (Рапб 1926.) рр. 689 е1 зшу . — бигзЈба ГехесиИои с1еб реЈпеб (1ох Вегап§ег).