Branič

Страна 564

„В Р А Н И Ч*

Број 11

н о, од новца скривеног од својих поверилаца, покушава да отвори радњу на кме своје жене. За такву намеру законодавчеву доказ је и то, што је разлика у такси 5'ј пута већа од обичне таксе. Доносећи поменути законски пропис, законодавац је имао добру намеру, ако не може да спречи, оно бар да на овај начин у неколико казни стеча.јног дужника, који отвара радњу на име своје жене, а своје повериоце није измирио. И поред тога, што се том зак. одредбом не може практично много добити, ја се са намером законодавчевом ипак слажем — барем у његовој намери. Али како стилизаци.ја пом. законског прописа није обухватила све случајеве, то хоћу овде да изнесем неколико случајева, које ТБр. 39 зак. о суд. таксама не обухвата, а који би требали да буду изузеци од пом. зак. прописа. По мом мишљењу, треба у пракси правити разлику код случајева скидања стечаја услед исцрпљења стечајне масе и скидања стечаја услед постигнутог поравнања са повериоцима. Док се у првом случају ТБр. 39. зак. о суд. таксама у свима случајевима односи, дотле у другом случају не треба да се пом. зак. пропис односи. ТБр. 39. зак. о суд. таксама тражи за протоколисање фирме таксу у 5.000.— дин. од жене, која има мужа под стечајем „или је био под стечајем, а повериоце иије подмирио." Таква стилизација овог зак. прописа дала је повода несрећном тумачењу истог од стране судова, који траже у свима случајевима, да жена, чији је муж био под стечајем, докаже, да је њен муж све своје повериоце подмирио. Такво стриктно тумачење овог зак. прописа не би одговарало никаквим оправданим потребама ни циљевима, јер би онемогућавало егзистенцију сиромашних жена чији су мужеви били под стечајем. Такве би жене још пале на терет општина и државе, а то законодавац свакако није хтео постићи. Ако је намера законодавчева била, да индиректним путем — (преко његове жене) казни на неки начин стечајног дужника, онда се таква мера показује као илузорна, где се је дужник са својим повериоцима поравнао и ови му, прихватањем поравнања, са своје стране, признали да није крив. Поред наведених разлога у корист моје тезе постоје још и следећи : 1) Код могућности велике множине поверилаца, у пракси је готово немогуће доказати, да су све обавезе подмирене, јер могу неки повериоци да чине безброј сметњи (непријаве се у стечајну масу или хоће да воде без разлога спор и т. д.); 2) Поравнање у стечају може бити закључено и на бази