Branič

Број 12

,Б Р А Н И Ч"

Страна 605

вериоци, под утиском опште несигурности и губљења поверења, прибегавају тражењу обезбеђења и онда, где нема стварних разлога за то, вршећи тако једну врсту моралне пресије према својим дужницима, што се много пута показује неоправданим. 2 ) Али је заиста тешко, па готово и немогуће, упуштати се са успехом у оцену оваквих и сличних питања, иако то судови, као што ћемо даље видети, иокаткад покушавају. Тако : У једном случају молилац је тражио забрану на покретност свога дужника, а за доказ спорног потраживања поднео је осудмо решење, којим је била оправдана једна ранија забрана, стављена за обезбеду тражбине. Међутим, Срески Суд за Град Београд, решењем Бр. 30454/31., одбио је молиоца од тражења као неумесног и на закону неоснованог, јер је нашао, да се из поднете исправе одн. решења види, да је њиме оправдана једна забрана која је била одобрена за исту суму одн. тражбину и према истом дужнику. „Па како, каже даље суд, потражилац забране не подноси никакве доказе, из којих би суд констатовао, да поверилац није био раније обезбеђен овом горе поменутом забраном, то није испуњен услов из §§ 380, 404, 377, 378 и 398—399. гр. суд. пост., те се тражено обезбеђење не може понова одобрити." На горње решење молилац је изјавио жалбу Апелационом Суду, у којој је нарочито истакао, да је суд у конкретном случаја погрешно засновао своју одлуку на прописима §§ 387. и 404. гр. с. п., јер, каже, право доказивања, да је поверилац ранијом забраном обезбеђен припада једино дужнику, кад би овај го тражио с обзиром на § 392. став I. тач. 2. гр. с. п., а првостепени одн. срески суд ниједним законским прописом није овлашћен, да, по дужности и ван поднетих доказа у актима тражења забране, улази у оцену горњег питања. Београдски Апелациони Суд усвојио је у главном разлоге изнете у жалби, па је поништио пом. решење среског суда, примедбама свога II. оделења Бр. 8090. од 24. септембра 1931. год., која гласе : „Кад је пуномоћник тражио забрану на покретност дужника .... и за доказ тога свога тражења поднео осудно решење ...., којим су дужници осуђени на плаћање, онда је тај суд био дужан само^ да цени поднети доказ, т. ј. да ли су испуњени услови за уважење забране у смислу §§ 377., 379. и 398. гр. суд. пост., а не да своју одлуку заснива на

г ) У питгњу су обично у таквим случајевима, т. зв. смрзнути кредити, т. ј. такви, којима је рок давно протекао, а у своје време нису били регулисани, те повериоци покушавају забранама и прибелешкама, да их тако рећи, откраве, али без успеха, јер су за то потребне друге радикалније мере. У вези са овим чују се често речи: мораторијум, инфлација и др.