Branič

Б РОЈ 12 ,Б Р А Н И Ч" Страна 597

али федерализам Уније није ни у чему измењен, јер је сенат, израз тог федерализма, остао исти. Политички систем Уније почива на Монтескијевој теорији поделе власти. Монтескије и Блекстон цитирани су за време уставне борбе као некад Свето Писмо на бурним црквеним конгресима. Кад је одмах по доношењу устава први амерички министар финансија Хамилтон покушао да говори у конгресу, њему је на захтев Мадизона одузета реч, да се не би повредило начело поделе власти. Али ипак ни у Унији то начело није спроведено, нити га је могуће спровести, јер су три власти само три стуба једне заједничке зграде. Претседник републике учествује у раду конгреса путем посланица и законског вета, а обе те функције задиру у прерогативе законодавне власти. Сенат учествује у избору чиновништва и многим актима спољне управе, што опет задире у прерогашве управне власти. Један важан део послова, који стоје између ове две власти, а који се односе на спољну политику, обављају не одвојено већ заједнички. Стриктна подела власти изражава се најбоље у односу кабинета према конгресу, у чему је, као што смо видели, Монтескијево начело дословно спроведено, тако да је услед тога Унија постала тип једне непарламентарне државе са парламентом. Али док ту начело поделе власти доводи до контрадикције, оно је на другој страни, а према уставу Уније, скучило прерогативе законодавног тела у толикој мери, да је ту нова контрадикција још нелогичнија. Оставимо ли на страну контрадикције америчког устава, а потражимо ли, поред начела поделе власти, главне карактеристике овог уставног система, ми ћемо наћи, да их у главном има више. Прва карактеристика је после поделе власти, недемократизам, који је уставом уведен, након неповољних искустава с демократијом из револуционарних година. Тада се, као што увек мора бити, јасно показало да се револуција и демократија не дају помирити. Нигде у уставу нема ни речи о референдуму, који је пре устава, у форми честих месних скупштина и нужног консултовања моћних маса од стране вођа, играо видну улогу. Александар Хамилтон, вођа најранијих републиканаца, у чуду се питао : „Зашто да се и најватренији републиканци буне противу недостатака демократије". Али он као и његови савременици гледаху у удаљавању од демократије повратак ка британском колонијалном деспотизму, противу којега су се масе још увек буниле. ,,Предамо ли целу власт већини, она ће тиранисати мањину. Не ограничимо ли право мањине, оно ће саботирати већину. Мора се, дакле и мањини и већини дати могућност да се бране једни од других", закључује Хамилтон, по примеру свог учитеља Русоа. Али Русовљева демократија ипак није примљена.