Branič

Страна 142

.БРАНИЧ 1

Број 3

рац предпоставио залогу јемсгву. По њему: „Кад је ко обвезан дати обезбеђење, мора ову обвезу испунити давањем ручне залоге или хипотеком. Само у оном случају, кад он није у стању дати залогу, примају се способни јемци." Редактори нашег Грађанског законика нису прихватили ову одредбу изворника. Они су напротив нормирали једнакост начина обезбеђења — § 844 Грађанског законика. Одступање код ове главе само у овоме од изворника испољује намеру српског законодавца само у томе, да дужнику остави слободан избор при обезбеђењу између јемства и вољне залоге, а не и за тим да овој норми да опшги карактер за све начине обезбеђења. Кад се правилним тумачењем закона дође до истине: да је искључена примена § 466 Грађанског судског поступка и § 844 Грађанског законика код пописа по забрани, онда је радња административне власти сасвим јасна и прецизирана. Она се своди на то, да се у границама између једног минимума и једног максимума попишу оне дужникове ствари, које су у акту наређења пописа наведене. Све оно што дужнЈик има преко минимума за егзистенцију — §§ 380 и 471 Грађанског судског поступка и шго не прелази границе довољности обезбеђења — § 404 став III истог поступка, а наведено је у акту налога за попис, полициска власт мора узети у попис и то оним редом, како је у акту означено. Она овај ред може прекршити само у случају: 1) ако која ствар спада у минимум за егзистенцију или 2) њена вредност прелази границе довољне обезбеђености, 3) ако је која од наведених сгвари у спору или је већ предмет залоге и 4) ако дужник има готовог новца, којим се врши исплата и отклања попис. Са других узрока, а нарочито по жељи и захтеву дужника, овај се ред не сме реметити. Да кажемо нешто за случај, да нам се приговори, да се оваквим радом при попису код забране фаворизира поверилац на штету дужника. И минимум за егзистенцију и забрана да се при попису пређе граница довољности обезбеђења статуирани су у корист дужника. Тиме је дужнику омогућено сачување ствари апсолутно нужних за живот и опстанак, а повериоцу онемогућена потпуна слобода у избору сгвари, које ће се узети у попис. Па кад је закон загарантовао дужнику, да неће остати без ствари нужних за живот, а осигурао га и од тога, да му се не могу узеги у попис сгвари веће вредности од један пут и по онолико колјико је пограживање, које се обезбеђује, онда ми не видимо у томе, што поверилац преко суда одређује ред пописа ствари, никакав запостављени положај дужника нити пак могућност повериоца да при коришћењу овога свога права врши шикану са дужником.