Branič
4
Број 5
„Б Р А Н И Ч"
Сграна 269
живота пок. Стојана поделили а коју констатацију Касациони суд у реченим примедбама није ни комбатирао, онда је суд налазећи да тужилац има права на закони део наслеђа из заоставштине почившег му поочима Стојана а при оцени чињенице да ли постоји повреда законог дела наслеђа тужиочевог од стране тестатора спорним тестаментом требао да узме у вид у смислу § 500 грађ. зак. и онај део имања, који је тужилац реченом деобом добио од пок. Стојана, пошто му се овај део има урачунати у закони део наслеђа, који му штити § 477 грађ. зак., пошто се из спорног тестамента не види, да је тестатор у истом изрично забранио, да се тужиоцу деобом дато имање не рачуна у наслеђе, — па да тек по том донесе одлуку о томе: да ли и колики део у име законог дела припада тужиоцу од спорне заоставштине тестаторове а што ће се моћи према § 246 грађ. суд. пост. утврдити вештачењем". Београдски Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 2-Х-1931 г. Бр. 8066 дао следеће прогивразлоге : „Апелациони суд, остајући при својој пресуди, којом је кОнстатовано, да је спорним тестаментом окрњен закони део тужиочев и да се у висини тога дела спорни тестаменат има да редуцира, — налази: да се приликом оцене величине тога дела не може узимати у обзир и она имовина, која је приликом деобе припала тужиоцу, већ само она имовина, која је по смрти пок. Стојана остала као његова својина, која чини његову заоставштину. По оцени Апелационог суда овде нема места примени § 500 грађ. зак., без обзира што тестатор пок. Стојан није изјавио, да се и она имовина, која је деобом за његовог живота припала тужиоцу, не узме у рачун, са тог разлога: што пропис § 500 грађ. зак. предвиђа могућност урачунавања онога предемта имовине, који је поклоњен детету само приликом деобе између санаследника, који су то постали по основу закона а не и санаследника, од којих је, као што је овде случај, тужилац го постао по закону а тужени по тестаменту. Из писмена, потврђеног код среског начелства Бр. 6595 види се, да пок. Стојан, чији је тестаменат предмет овога спора, делећи тужиоца Мијаила и означујући имовину, која му на део припада у истом његовом првом и осмом ставу признао, да је имовина, коју они деле, њихова заједничка својина, према чему се тужени Мијаило, примајући као сувласник у тој имовини, свој део не може сматрати као поклонопримац тога дела, без обзира, шго се поклон и тим путем може учинити. Али такав случај није овде, јер је сам пок. Стојан изјавио, да је имовина која се дели, њихова заједничка. Зато Апелациони суд налази, да се приликом расправе