Branič

Страна 226

.БРАНИ Ч'

Број 5

сматрању Савета", који у овом случају игра примирителну улогу посредиика, консилијатора. Члан 13 вели такође: „Чланови Лиге су сагласни, ако се између њих појави какав спор, који по њиховом мишљењу може бити расправљен арбитражом, а ако исти спор није могуће повољно расправити дипломатским путем, да се целокупно питање подвргне арбитражи (или судском решењу, додаје поменути амандман)". Из ове двојности садањег међународног правосуђа види се да се оно данас налази у прелазном стању. Међународно друштво већ пружа својим члановима погодне судске органе за решавање њихових спорова, али државе још остају слободне да се на те органе обраћају само ако хоће. Постоји пак морална пресија јавног мњења да се државе обраћају суду. Све до скора веровало се да се неће више нико одважити да прибегне сили. Нажалост од септембра месеца прошле године факта су демантовала ово уверење. Манџурски спор се претворио у крвав рат између двају чланица Лиге Народа, између Кине и Јапана. И поред троструке обавезе да свој спор са Кином подвргне међународним органима, Јапан се није устручавао да прибегне сили. Не може се рећи да он то неби учинио да је јурисдикгија хашког суда била облигатна. Ни постојеће санкције Лигин Савет није применио на нападача, а како ли би га тек натерао да се подвргне' суду и изврши пресуду овога!! Чињени су пак покушаји да се Лигино судство прогласи обавезним. Све што је до данас постигнуто у томе правцу јесте то да је на основу члана 36 Статута створен протокол за обавезну јурисдикцију суда. Државе су слободне да потписом овога протокола на себе приме обавезну надлежност суда, и многе су државе овај протокол потписале и ратификовале, међу њима ту скоро и наша, али ипак остаје не мање позитивно да је обавезна јурисдикција Лигиног суда факултативна, јер зависи од добре воље држава. У овоме уопште лежи једна велика слабост данашњег међународног правосуђа, не само његов необавезан карактер него и његова контрактуелна природа. Главни камен спотицања у развитку међунардног судства лежи у начелу државне суверености. Заиста тамо где су чланови једне заједнице суверени, тешко је замислити право и пуно остварење судске функције. Као многом другом напретку међународног права тако и овде стоји начело суверености на препреци и развитку ове важне друштвене функције. Истина је да је се у последње време појам суверености јако изменио. Он већ давно није онако апсолутан како то етимологија његовог назива захтева. Одавно је он постао једна врста врло релативног индивидуалног права држава. Одавно је он постао једна врста врло релативног индивидуалног