Branič

Број 7

,Б Р А Н И Ч"

Страна 367

сновано, јер се по § 950. грађ. зак. застарелости нико не може одрећи а скраћење застарелости је једна врста одрицања. Даље је суд нашао, да је обавеза туженог друштва на плаћање осигуране суме доказана и заго га је пресудом од 16 септембра 1931 г. Бр. 64179 осудио на плаћање исте. Београдски Апелациони суд пресудом од 4-ХН-1931 г. Бр. 9927 одобрио је пресуду првостепеног суда. Касациони суд примедбама свога II одељења од 17-11-1932 год. Бр. 1127 поништио јеиресуду Апелационог суда са следећих разлога : „Псгрешно је Апелациони суд, одобравајући пресуду првостепеног суда, нашао, да се према § 950. грађ. зак. не може уговорити краћа застарелост, јер Закон у тој одредби забрањује само уговарање дуже застарелости, но што је законом прописано, као и унапред одрицање ове а краћа се застарелост, напротив, може уговорити, пошто то није прогивно јавном поретку а у корист је обвезанога — осигуравајућег друштва — у чију корист застарелост и постоји. У свом конкретном случају речени законски пропис има се овако тумачити у толико пре, што се исплата осигуране суме, по правилу, брзо извршује, кад наступи услов за то а го ]е природно с погледом на циљ осигурања и што се тада потребна документа лакше прибављају и лакше извиђају и утврђују чињенице, према којима с?. цени исправност осигураника, ако би она била у питању, него када би се то после многих година чинило, ге не би било основано ликвидирање тога правног посла везивати за дуг рок застарелости. „Према овоме, Апелациони суд је имао да оцени, с обзиром на чл. 17. оштих услова за осигурање: да ли је у конкретном случају наступила уговорена застарелост, коју је тужена страна, још у одговору на тужбу истакла." Београдски Апелациони суд није усвојио ове примедбе,, већ је у акту од 8-1У-1932 год. Бр. 2162 дао следеће противразлоге : „Законом су тачно предвиђени рокови застарелости према врсти права и правних односа. У § 950. грађ. зак. изрично се забрањује уговорно одрицање и продужење застарелости. Из тога излази, да време, за које ће неко право застареги, не може бити предмет уговора странака, дакле не може се застарелост уговором ни скратити. Овакво тумачење оправдава и го, што би скраћивањем застарелости на на.јмању меру, — јер ако је скраћивање застарелости допуштено, оно је допуштено без ограничења, — једна уговорна страна могла бити унапред лишена свога будућег права, које по уговору а после испуњења сво.јих обавеза из њега, има тек да стекне. У овом случају по среди је уговор специјалне врсте, који једном уговорачу — осигуранику — налаже стриктне дужности' материјалне природе — тачно и уредно уплаћивање: