Branič

3

Број 8

„Б Р А Н И Ч"

Страна 405

штеног отказа закупа, са манастирског имања, својина манастирска, као господара закупног добра. Београдски Апелациони суд преиначио је пресуду Окружног суда и тужилачку страну одбио од тражења, као неумесног и недоказаног, налазећи да све дотле, док се закључени уговор о закупу судским путем не раскине, право на прикупљање прихода и плодова припада закупцу — туженом Мирославу, пошто је тачком 10 уговора предвиђено да све спорове између уговорних страна, па према томе и спор за раскид уговора, има да расправи надлежан Првостепени суд. Касациони суд примедбама свога III оделења од 2-ХП-931 год. Бр. 13029 поништио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Погрешно Апелациони суд узима, да се питање о раскиду уговора о закупу, закљученсм између манастира с једне и туженог Мирослава с друге стране, има расправити особеним принципом, јер када је већ покренут овај спор о својини, — онда је Апелациони суд погрешио, што у овоме спору није узео у оцену и питање, да ли је. поменути уговор о закупу раскинут на време или не, јер тужилачка страна тражи, да јој се досуди у својину сено баш по гоме, што сматра, да је речени уговор раскинут а то питање, као претходно, има да се реши у овоме спору према наводима парничара и поднетим доказима, пошто од тога питања зависи исход спора." Београдски Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 24-ХН-1931 г. Бр. 10506 дао следеће противразлоге: „Главни правни однос између парничара овога спора јесте уговор о закупу имања тужилачке стране. Од његове важности зависе сва споредна питања, која из њега истичу. Питање о својини плодова, који се овим спором расправља, такође је само једно споредно питање у односу према уговору о закупу. Као такво, оно може бити посебно расправљено само имајући у виду главни уговор о закупу у стању, у каквом је сада, пре поведеног и завршеног спора о његовој важности. Ово пак последње питање (о важности или раскиду уговора о закупу, као главне ствари) не може бити предмет расправе у овоме спору о споредној ствари са два разлога. Прво, с тога, што се о главној ствари не може судити, као о споредној, нити се ова може протнвно вољи парничара, третирати као споредна у спору, који се стварно води о споредној ствари, зависној од главне. Ово нарочито с тога, што би такво суђење, на које примедбе упућују, одвеле последицама, које се не би могле примити, на име, у годишњим споровима о плодовима, као споредној ствари према уговору о закупу, с обзиром на доказе какви су у њима принети, изрекло би се, — следујући примедбама Касационог суда —