Branič

Страна 414

.БРАНИЧ"

Број 8

ђење које је тужилац учинио иоравнањем, није противно § 471 грађ. суд. пост., јер земљоделац може без икакве накнаде да располаже својом имовином после смрти у виду тестамента па тим пре може то учинити теретним уговором. Зато је пресудом од 20-У1-1931 год. Бр. 24546 тужиоца одбио од тражења. Београдски Апелациони суд пресудом од 12-П-1932 г. Бр. 537 одобрио је ову пресуду. Касациони суд примедбама свога III оделења од 27-У1-32. год. Бр. 3181 поништио је пресуду Апелационог суда са следећих разлога: „I Погрешио је Апелациони суд, кад је, одобравајући пресуду Првостепеног суда, нашао, да се поравнање, закључено пред судом, може поништити само у случају, ако је при закључењу истог било преваре или обмане у смислу § 146 грађ. суд. пост. Јер, када је у конкретном случају тужилац као земљоделац по поравнању, закљученом код Првостепеног аранђеловачког суда 30 јануара 1930 г. Бр. 2876 прсдао своје непокретно имање туженом, онда је суд у смислу § 471 грађ. суд. пост., који је пропис јавно-правног карактера, био дужан по службеној дужности да извиди, да ли продавцу, сем продатог имања, преостаје још које имање, довољно за издржавање његово и његове породице, у толико пре, што се из поменутог поравнања — белешке не види, да је та околност извиђена и оцењена од стране Првостепеног суда приликом уважавања поравнања. Па ако нађе да продавцу не преостаје законом заштићена наглавица, оцени и ту околност, јер се и са тог разлога може поништити закључено поравнање и ако није предвиђен у § 146 грађ. суд. пост. с обзиром на §§ 13 и 538 грађ. зак. II. Разлог Апелационог суда, да није повређен пропис § 471 грађ. суд. пост. тиме, што је тужилац, продавајући своје непокретно имање туженом, задржао право доживотног уживања на спорном имању, не може опстати, јер је прописом § 471 грађ. суд. пост. заштићена својина а не уживање, како погрешно Првостепени и Апелациони суд налазе, својина пак претпоставља неограничено располагање са ствари, која је у својини по §§ 27 и 216 у вези са §§ 225 и 226 грађ. зак. Да је законодавац хтео да правном институцијом „наглавице" заштити земљоделцу баш својину, па и само уживање, види се из употребљених израза у одговарајућим законским прописима и законским правилима (§ 471 тач. 4 одељак IV, V и VI грађ. суд. пост. и тач. 10, 11 и 12. Правила Министра правде од 4-11-1874 г. Бр. 354) јер се у тим законским прописима каже: да земљоделац „не може ни продати, ни заложити, нити ма којим начином отуђити", чији је смисао јасан и не подлежи сумњи. Сам титулар својине, који је ограничен у праву располагања, самим тим ограничен