Branič

Број 11

.БРАНИЧ-

Страна 521

нику (ако за то аналогија не би била довољна): обичај, дакле, ни у ком случају не би могао да укине закон. Овде можемо да наведемо Немачки Грађански Законик од 18. Августа 1896. год. (чије уводне одредбе (ЕтШћгип§б§ебе1:2) предвиђају, у чл. 2 да је закон (Себе1г) свака правна норма (Кесћгзпогт). Ову одредбу немачки правници тумаче као признање Обичајнога Права у Немачкој (с том примедбом да само Опште Обичајно Право долази у обзир а не и Посебно Обичајно Право т. ј. оно које би се примењивало у једној од држава Савеза, а ово зато да се не би оштетило законодавно јединство постигнуто Грађанским Закоником од 1896. г. 3 ) По чл. 2. Швајцарскога Грађанскога Законика од 1907—1912. г. судије ће прибећи нормама Обичајног Права у случају да не буду могли да попуне евентуалне празнине у законику аналогијом. § 10. Српскога Грађанскога Законика (од год. 1844.) такође је у истом смислу. Аустријски Грађански Законик (од 1811. г.) признаје Обичајно Право али не као опште допунско правило Грађанском Законику: судија је овлашћен да прими и обичај једино код оних правних института где сам Законик изречно и изузетно допушта правне обичаје (Ое\\ г оћпћећбгесМ), као на пример у питању трајања закупа. Враћајући се на правне обичаје Међународнога Права, рећи ћемо да, у једном законодавству које, као што је француско, не признаје те обичаје, Неписано или Обичајно Међународно Право не може наћи примене у пракси судова једне земље у којој влада такав закон: пошто се судови не би могли позивати на Обичајно Право у споровима који се тичу Унутрашњега Права, још мање би они то могли када би била реч о односима из Спољашњега Права. У земљама са таквим законодавством судови би имали власт примењивати само прописе Писанога Међународнога Права, и то, разуме се, под условом да они буду ратификовани, у конкретном случају, од стране државе којој судови припадају. Исто решење требало би прихватити и у погледу земаља које имају аустриски систем: како Аустриски Грађански Законик не предвиђа, међу установама Грађанскога Права где је судија овлашћен да може евентуално применити и Обичајно Право, и односе нормиране Међународним Правом, то из тога излази да аустриски судија не би могао узимати у обзир Оби-

3 ) У своме чланку : Обичајно Право у нашој Држави, објављеном у .Браничу", Београд, број од Јануара ове год. (као и у часопису : „Ргаупу Оћгог", ог ^ап Ргаушскеј Јес1по1у па 51оуепбки V ВгаШкуе, с. 6., 1932, под насловом: Оћусејоуе Ргауо уКга1оУб{уЈ Ји§об1оуап8кет) где је опширније говорио о правним обич јима, Г. Перић је навео да, према немачким коментаристима Нем. Грађ. Законика, Општи Правни Обичаји били би, у Немачкој, равни државном закону т. ј. могли би овај не само ■допунити него и изменити, само ако би се формирали после закона, а по правилу: 1ех роб1епог сЈегода! рпоп. Преводилац.