Branič

;Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 351

ских и савезничких поданика, каква између наше и мађарске Државе још није донета. Ипак је наш највиши Суд прешао преко ових примедаба и пустио спор у редован ток. Наплата се тражи на основу извода из уредних трговачких књига и допуне заклетве, према чему су мађарски повериоци постигли да уредним законим путем наплате своја прератна потраживања, .која у пркос наметнуте им дужности по Уговору о миру нису пријавили на време и тако су спречили да се наша Држава за овај износ наплати, док је Мађарска постигла да своја плаћања одложи и самим тим доведе у питање. Друго начелно питање у вези са овим је: по коме курсу треба извршити плаћање ових прератних потраживања. Повеоилац тражи и добио је примену Закона о ликвидацији мораторног стања, по којем је за плаћања у злату утврђен предратни курс. Премда чл. 28. тога закона гласи, да се тај курс признаје за обавезе издате у земљи или ван ње, а које гласе на злато или златну валуту, а овде се наплата тражи по изводу из трговачких књига, што никако не долази у ред обавеза које дужник издаје — Суд је признајући у шачелу и супротно Уговору о миру право на нанлату, признао и исплату у злату супротно наведеном законском пропису. Но то је довело до друге чудновате ситуације. Наиме .постоји једна Конвенција између наше Државе и Мађарске од 22. фебруара 1928. године (Служ. Новине од 13. марта 1930. бр. 58-ХХ) која је регулисала дуговања и потраживања у пређашњим аустријским и мађарским крунама, али која по свом члану 19. не важи за поданике Краљевине Србије и Црне Горе — другим речима чије је важење ограничено само на крајеве и поданике бивше Аустро-Угарске. По тој Конвенцији сва дуговања и потраживања настала до 15. јануара 1919. године исплаћују се по курсу 4 круне за 1 динар. О неком златном важењу нема ту ни речи чак ни у оним случајевима, где је дужник издао своју обавезу на ту валуту. Пошто пак ова благодет не важи за поданике Краљевине Србије и Црне Горе, они су дужни да своје дуговање нз тога времена плате четири пута више и нешто јаче но њихови сународници бивши поданици Аустро-Угарске. Наша законодавна активиост срећно је успела да своје сопствене грађане подели на грађане првог и другог реда. А пошто то није могла бити нека намера сматрамо да је Министарство празде погрешило кад је одбило да ову законодавну омашку редовним путем исправи, већ је ствар лрепустило суду, као да је у питању најобичније тумачење закона. Исто то важи и за решење напред истакнутог пи-