Branič

Број 9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 505

околности буду биле повољније и послодавац би хтео или морао да пристане на повошније услове уговора, радници који су, буди из којих разлога, у тако повољнијој ситуацији, не треба да је користе само за себе. Потребно је повести заједничку акцију, која би довела до новог, повољнијег колективног уговора. Дакле личност се губи, и група, друштво постаје главно. Југословенски законодавац је, код одговора на питање о односу колективних и појединачних уговора о раду, стао на друго становиште. Тако § 209 Закона о радњама од 5 Новембра 1931 године гласи (7): „Колективним уговором сматраће се писмена погодба коју закључи послодавац или службодавачка организација једне или више сродних струка као претставнице службодаваца, с једне стране и стручна службопримачка организација као претставник службопримаца, с друге стране, а којом се погодбом уређују међусобни службени односи, права и дужности. „Принудне организације службодаваца и службопримаца не могу да закључе колективне уговоре. „Колективни уговор важиће за све помоћно особље струке за које је закључено, а које је упослено у предузећу одн. у предузећима. Ако је за поједине службопримце истог предузећа закључен још и посебни уговор, важиће за то особље овај посебни уговор, уколико је за службопримца повољнији" (8). Треће гледиште заступа Закон о раду Совјетске републике. Његови чл. 16, 28 и 52 наређују да се клаузуле колективног уговора о раду односе на „сва лица која раде у предузећу", без обзира да ли су она чланови синдикалне организације која је закључила уговор, и то тако да се те клаузуле не могу мењати појединачним уговорима које буде предузеће у питању закључивало са радницима(9). Као што видимо законодавства се разликују у одговору на постављено питање, управо прва два одговора дају буржоаска законодавства, трећи одговор даје совјетско законодавство. Па ипак не треба сматрати да је овај трећи одговор својствен само совјетском праву. Он претставља најбоље схваћене интересе друштва, па како су ти интереси добили, до

7 ) Из чланка г. Боривоја Д. Петровића: Појам о дејсшву колективног уговора у Југословенском цивилном ираву (Правосуђе за Јули 1934. године, стр. 531—536), могло би се закључити да се појам колективног уговора уноси у наше цивилно право тек Законом о радњама. То међутим не би било тачно, јер је институт колективног уговора предвиђен већ у Закону о заштити радника од 28 фебруара 1922 годинн (још раније у Уредби коју је заменуо овај Закон), чији § 5 гласи: Радни однос између власника предузећа наведених у § 1 овога Закона и њиховог помоћног особља регулише се индивидуалним или колективним уговором, који се ни у ком случају не сме носити са одредбама овога Закона. 8 ) Слично решење налази се и у другим буржоаским законодавствима. Да напоменемо да је идентичан пропис унет и у Нацрт Трговачког законика за Краљевину Југославију. 3 ) В. ЕПасћеуНсћ — КоШе—Та§ег: ТгаИе <1е <1гоИ сМ1 е? соттегаа1 аез 8оуШз, 11, Рап8, 1930, стр. 145—151.