Branič

Страна 508

„Б Р А Н И Ч"

Број 9

Из ових оваквих образложења и утврђених чињеница суд је нашао, да стоји сшање нужде па је према пропису § 25 Кр, Зак. ублажио казну по слободној оцени. К. Суд, међутим, пресудом Кре. 118 од 14 марта 1934 год. цресуду Окр. Суда поништио је на основу тач. 3 § 346 скп. и опт. В. по § 280 од 1 скп. ослободио од оптужбе, а са ових разлога: „Кад је Окружни Суд у разлозима своје пресуде на основу слободног уверења у смислу § 274 скп. утврдио чињеницу, да је опт. Влајко затекао прив. учесника повређеног Ј. са смакнутим чакширама и гаћама код његове жене и тако га тукао — коју су чињеницу утврдили и сведоци Мл. Жив. и ост. — као и то да му је Суд казну за учињено дело одмерио и ублажио због тога што је у оваквом стању затекавши повређеног могао веровати да је Јованча нападао на његову жену у намери обљубе, па је и ово дело учинио под тим утисцима, — онда није било места примени прописа § 25 крив. зак. на овај случај и са применом стања нужде у овом пропису ублажењу казне већ према свима утврђеним околностима према којима је оптужени дело извршио појављују се сви знаци нужне одбране из § 24 крив. закона нападом прив. учесника на част жене опт. Влајка и на част његове куће те и дело оптуженог из § 179 ст. 1 к. з. није противправно па је први суд оглашавајући га кривим за исто, учинио повреду материјалног закона предвиђену у § 337 бр. 1 а с. к. п." 3. — Окр. Суд у Л. пресудом КЗП. 183/33—9 огласио је за крива и осудио на казну С. С. из Д. зато „што је ноћу између 13 децембра 1930 год. о својој слави напао на прив. учесника М. Н. из Д„ тукао га и изгурао из куће и теже повредио по левом оку, које му је доцније операцијом извађено, чиме је себи створио кривицу из § 178 тач. 3 и 4 Кр. Зак." Своју пресуду Суд је оволико само образложио: „Да је оптуженик Станко извршилац дела из § 178 тач. 3 и 4 Кр. Зак. Суд је стекао убеђење из исказа прив. учесника под заклетвом и исказа сведока Ст. Ст. и Н. Б. код иследне власти ма да сада на данашњем претресу мењају своје исказе које суд сматра неистинитим — аввршљивим, те је на основу оваквог убеђења оптуженик С. оглашен кривим и на казну осуђен". Суд је даље нашао „да је за извршење оваквог злочиног дела противу тела, опт. С, показао зао карактер, те му је казну одмерио с обзиром на отежицу из § 74 Кр. Зак." Касациони суд је уважио ревизију и пресуду Окруж. суда поништио са ових разлога: „Бранилац опт. С. у оправдању ревизије поред осталих повреда истакао је и повреду формалног закона из тач. 6 § 336. ксп. По оцени ревизионих навода у погледу повреде закона из тач. 6 §336 ксп., Касациони суд је нашао да су основани, јер је одлука суда о одлучним, чињеницама непотпуна, пошто се из диспозитива пресуде не види на који је начин и чиме оптужени повредио приватног учесника. Сем наведенога у пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама сходно § 293 ксп., а на име суд није образложио које су то чињенице из којих проистиче кривично дело у питању и кривична одговорност оптуженог и на основу којих доказа су те чињенице угврђене. Како су овде као доказно средство били сведоци, то је Суд био дужан да у разлозима наведе шта су ти сведоци посведочили. Најзад суд није дао разлога зашто поклања вере исказима сведока датим код иследне власти, а не на претресу, односно зашто сматра да су њихови искали дати на претресу „неистинити — извршљиви". Као што се види, Окружни суд није у пресуди означио ни радњу која преставља кривич. дело одн. којом је радњом повређен пропис кривичног законика, нити пак оруђе којим је кривич. дело извршено. Уопште,. С УД није означио начин извршења дела па ни чињенице које су узете за доказане, да би се видело какво кривич. дело из њих произилази. У место свега тога суд просто тврди, да је опт. С. „шукао прив. учесника, изгурао га из куће и теже повредио".