Branič

,Б Р А Н И Ч"

обезбеде, у духу међународне солидарности, заједницу погледа погодну да олакша регулисање проблема, чије је реикње важно за консолидацију мира". Што се Централне Европе тиче, комунике садржи следећу важну констатацију: „Обе владе, каже се тамо, споразумеле су се да сматрају, да би поновно потврђивање обавезе сваке државе да респектује независност и територијални интергритет других држава, принцип, чији су привржници и једна и друга влада, допринело развоју осећаја поверења у овом делу Европе. Оне су се споразумеле да препоруче нарочито заинтересованим државама, да закључе Конвенције које ће нарочито садржавати узајамну обаЕезу о немешању у унутрашње ствари друге државе и да не даду повода или не подражавају ма какав покрет и пропаганду које би имале за предмет да силом доведу у питање територијални интегритет или политички и социјални режим једне уговорне стране. „Оваква генерална Конвенција могла би у првом реду бити закључена између Италије, Аустрије, Југославије, Немачке, Чехословачке и Угарске. Француска, Пољска и Румунија могле би јој одмах приступити, а ако се укаже потреба, доцније и друге државе. „У осталом, не чекајући на закључење ове Конвенције и у случају да Аустрији буде угрожен интегригет или независност, обе ће се владе међусобно и са Аустријом консултовати у погледу мера које би требало предузети, а ова ће саветовања проширити на друге владе у циљу добијања њихове сарадње". У погледу наоружања, обе владе прокламују принцип, да се ни једна држава не може једнострано ослобађати обавеза које је у овом погледу узела на себе. Најзад, општа декларација, која је велику узбуну у међународној јавности учинила због тога што се њен аутентичан текст није знао, објављена је и она у целини гласи: „Шеф италијанске владе и Министар иностраних послова Француске Републике: „сматрајући да конвенције под данашњим датумом осигуравају уређење главних иитања која су ранији споразуми између њих оставили нерешеним, посебно сва питања о примени чл. 13. Лондонског споразума од 26. априла 1915. године;

„сматрајући да ће спорна питања, која би у будуће између њихових влада искрсла, наћи своја решења било дипломатским путем било путем утврђених процедура пактом Друштва народа, статутом Сталног Међународног суда, као и генералним актом о арбитражи; „цотврђују, у вези респективних влада, да ће развијати традиционално пријатељство које везује два народа и да ће сарађивати у духу међусобног поверења на одржању општег мира. Сходно тој сарадњи они ће међусобно ириступати свима оним саветовањима које би прилике изискивале. „Урађено у два примерка у Риму, 7. јануара 1935. године. Пјер Лавал. Мусолини." Поводом Римских актова Мала антанта је одржала 11. јануара 1935. год. у Љубљани састанак под председништвом г. Николе Титулеска и о својим закључцима издала званично саопштење које гласи: „Стални Савет Мале Антанте састао се у Љубљани 11. јануара 1935. године под претседништом г. Тишулгска. Главни предмет дискусије Савета Мале Антанте био је у оцењивању споразума закључених у Риму између Француске и Италије као и одређивања заједничког држања Мале Антанте које она има да заузме у том погледу. „Министри спољних послова Мале Антанте изразили су своје задовољство са резултатима постигнутим у преговорима које су водили г. Мусолини и г. Лавал и, сматрајући да ови преговори могу ојачати у знатној мери одр. жавање и организацију мира, одлучили су да сарађују у најискренијем духу са свима заинтересованим силама у погледу практичне примене начела римских споразума и старајући се да у исто време обезбеде и своје националне интересе и општи интерес чији је верни бранилац Мала Антанта била у свакој прилици " Из Римских преговора и актова могу се извући извесни општи закључци. 1) а. Најважнији преговори и актови односе се на колонијална питања у Африци. Француска има огромно и веома плодно колонијално царство. Италија има веома мало и врло рђаво колонијално царство. Требало је показати добру вољу за побољшање италијанског колонијалног царства, што је животно питање Италије, у толико пре, што то Француску много не кошта. На тај начин Италија ће огроман прилив свога становништва упућивати