Branič

114

,Б Р А Н И Ч"

добити јер закон вели да војво лице не може добити уеловну осуду. Исто тако војном лицу може да се суди и по општем кривичном законику чак и од војних судова јер § 4 вој. кр. зак. предвиђа да ће се војном лицу судити по општем кр. зак. за дела која нису предвиђена у војном. Но и тада без 'Обзира што му се не суди по војном кр. зак. условну осуду не може добити јер закон вели да војно лице не може добити условну осуду чак и када му се суди за дело из општег права, не правећи никакву разлику да ли му ту казну изриче војни или цивилни суд. б.) Грађанско — невојно — лице може добити условну осуду под општим условима из главе VI. кр. зак. без обзира који му суд ;Суди, грађанСки или војни. Грађанину може да суди војни суд по §-у 297 вој. кр. пост. за дела указом означена и извршена за време мобилног или ратног стања на земљишту сгављеном у мобилно или ратно атање и за кривична дела учињена: у истом стању у саучешћу са лицима за која је надлежан војни суд, а, становници непријатељских области за кривице учињене у мобилном или ратнО'М стању које одреди Врх. Командант Војске сво.јом наредбом или ако су саучесници лица за која је надлежан војни суд (§ 298 вој. кр. пост.). Грађанин тада може добити условну осуду јер он ни]е војно лице да би од ње био искључан а војном суду нигде није забрањено да изриче условне осуде невојним лицима. Он може добити условну осуду чак и онда кад му се суди по војном кривичном законику па чак и за војно кривично дело, мажо онда када му за исто суди зојни тако и он[да када му по §-у 7 вој. кр. зак. суди редоени суд по војном кривичном за!конику. — Једина брига коју заканоданац код овога искључења! има, је та, да ли је лице вој-но или не. Све је остало споредно.

Бошко К. Перић, докторанд права О ГРАЂАНСКОЈ ДЕЛИКТНОЈ ОДГОВОЈЗНОСТИ ЗА ШТЕТУ ПРИЧИЊЕНУ СТБАРИМА (Прилог изучавању еволуције .јуриспрудеиције о члану 1384 Француског грађанског законика).*) У в о д Питање грађанске одговорности, а то ће рећи питање о санкцији правне дужности коју Једна личносп има према некој другој, јесте једно од питања не само најважнијих, већ исто тако и најдискутованијих. Нарочито у Француској, а осо.бито у области накнаде штете проузроковане, не непосредно од учиниоца,

*) Писац ових редова је, 18 априла 1934 године, држао конференцију, у семинару за докторанде у Паризу, код париског професора г. МЊоуе^-а. Поред њега, о истом предмету, су реферисали: једна госпођица и два господина. У овом чланку је, у главном, само реферат писца ових редова. У једном од идућих чланака ми ћемо се повратити на материју расправљану у осталим рефератима.