Branič

УСЛОВНА ОСУДА И ВОЈНО КРИВИЧНО ЗАКОНОДАВСТВО 113

зитивно војно законодавство тешко продире. Позитивво законодавстео ово питање по правилу решава негативно. При томе је условна осуда искључивана на три разна начина било што је прописивано да се: ».) Усло-вна осуда не може изрицати за в о ј н а кривична дела, — или да се б.) Условна осуда не може дати војиим лицима, или најзад в.) Да се условна осуда не може изрицати од стране војних судова. У првом случају сасвим је свеједно који суд суди и каквом лицу), војном или невојном 1 суди. Личност извршиоца и јурисдикција су без значаја. Важно је само да ли је дело војно или не. Ако је воЈно условне окјуде нема. У другом случају споредно је за које се дело суди и који суд суди. Довољно је да ае војном лицу суди па да нема услоине осуде. Било да одговара за во.јно кр. делО' или з^а, кр. дело из општег права и било пред војним или цивилним судом војник не може добити условну о>су|ду. То је искљученуе везано за лично-Ст извршиоца и оно га у сваком случају и свуда прати. У трећем> случају искључење је везано за јурисдикцију: војни суд не може изрећи условну осуду па ма судио и за дела из опшгег права и макар судио невојнику. И обрнуто ако војник по прописима поступка изађе пред цивилни суд он може до]бити, под онштим уеловима, условну осуду. Као- што се на први поглед види, од тога које ће се од ова три решења усвојити, зависе веома важне последице а ни једно од ових решења није без замерки које би у ово<м смислу могле да му| се учине. То је још један разлог више да се условна осуда и у овој материји допусти. Као најпрактичније се показује ако! се већ хоће условна осуда да искључи, да се то иСкључење веже за личност учиниоца јер је то решење најједноставније, најлогичније и најпрактичније. Ак,о законодавац има жељу за једним строгим режимом онда је природно да га примени на лица која представљају стуб војске до' чијег му је коректног држања свакамо 1 највиш-е стало, и која, ако овде нешто више трпе него оетзди грађани!, им>ају зато нжнаду у повластицама које им закон као војним лицима даје на другој страни. И наш је законодавац искључио условну осуду из војног замонодавства. Питање је само који је од горе наведених начина искључењ.а) усвојио. Текстови у том погледу не допуштају никакву сумњу. Као што ће се одмах из даљег излагања јашк> видети усвојено је решење под 2.) т. ј. условна се осу|да не може дати војиим лицима. У §-у 3 вој. кр. за!к. прописано је: „Одредбе општег дела кривичног законика од 27. I. 1929. г. важе и за војна кривична дела у колико! се у овом закону друкчије не наређује. — Од њих неће се примењивати: 1.) 2.) Одредбе главе шеете о условној осуди ш. војна лица, ни у војним н« у општим^ кривичним делима." Из тога проистичу као практичне последице: а.) Војна лица (која су то види § 6 под I. вој. кр. зак.) не могу никад добити условну осуду без обзира који им суд суди и за које им дело< суди. Војно лице може да изађе и пред грађански суд у случају § 15 вој. кр. пост. у случа1ју саизвршиоштва и саучешћа у редовном стању али условну Ојсуду не може