Branič

364

.БРАНИЧ'

презумцијама које вежу грађанског суда и који морају бити у опреци са материјалном истином...." Најзад, г. Др. Божидар Марковић 3 *) налази објашњење за овакво поступање у природи кривичног и грађанског поступка. Кривични поступак почива на начелу официјалности а грађански поступак оснива се на диспозитивном начелу. „Резултат поступања у грађанском поступку може бити и формална истина, док у кривичном поступку мора бити материјална истина. Због тога одлука кривичног суда мора да обухвати све од чега зависи остварење казненог захтева државе, па према томе и прејудицијална питања." 35 ) Из горњих излагања јасно излази, да материјална истина утврђена у грађанском спору, није истоветна са материјалном истином утврђеном у кривичном спору. Из тога разлога, законодавац је прилично резервисан и не верује много материјалној истини утврђеној у грађанском спору, кад је у питању утврђивање кривичног дела и кривичне одговорности. Ма колико веровали у материјалну истину коју нам пружају методе грађанског парничног поступка, ипак не можемо а да још једанпут не потврдимо, да оне само допиру до савршенијег облика формалне истине, али да су веома далеко да нам омогуће истраживање и утврђивање материјалне истине. У природи је грађанског спора да стоји на расположењу парничара кад ће га покренути и кад ће га завршити. Ако парничне странке не желе да се са истраживањем материјалне истине иде до краја, оне су то увек у стању да учине. Суд нема могућности да их натера да пруже доказе ради утврђивања материјалне истине, пошто је странкама увек могућно да одустану било од тужбе било од тужбеног захтева и да их суд у томе не може спречити. Без начела официјалности дакле, не може бити ни начела материјалне истине. Како грађански парнични поступак по својој суштини не трпи начело официјалности у оној мери у којој је оно обавезно у кривичном судском поступку, то наравно не може по својим методама пружити парничарима материјалну истину коју они и не траже, као што не пружају доказе суду да је утврди. Према томе, оно што утврди суд у грађанском парничном посгупку можемо слободно, без икакве резерве, сматрати једним само савршенијим обликом формалне истине, утврђене по начелима диспозиције странака, презумција, признања парничара, опште познатих факата од стране суда, дакле по начелима где је релативност заступљена у највећој мери и где је материјална истина, као нешто апсолутно, у највећем броју случајева недоступна. Горња излагања црпљена непосредно из самог Законика о грађанском парничном поступку, јуриспруденције и закључака коментатора грађанског парничног и кривичног судског поступка,

") В. Др. Божидар Марковић : Уџбеник судског кривичног поступка Краљевине Југославије. Београд, 1930. Стр. 69. ,! ) В. наш чланак објављен у Полицији за јуни 1935. год. под насловом: Доказна снага грађанске пресуде у кривичном спору, где је цело ово питање детаљније изучено.