Branič

ПРИКАЗИ

443

вишта хоће да посматра правоваљаност апексије, анексија је пуноважна и правна, анексија је, са гледишта правнога система земље у питању, потпуна, јер је и правни систем постао ефикасан на територији у питању. Зато г. Поп-Коцић сматра, сагласно са РаисћШе-ом и Ке1кеп-ом, да је питање постанка, па према томе и сваке промене, независно од питања дотадањег правнога система, већ да је израз фактичности социјалних сила једнога момента, т.ј. ефикасности правнога система, дотле постојећег или новоствореног, на анектираној области. Супротно би схватање значило онемогућавање сзакога развоја и напретка: захтевати и тражити у дотадањем правном поретку опраздање новог, значило би одрећи правну важност правним системима заснованим на г,р. Француском или Руском Револуиијом, што се, опет, никако не може одобрити, јер не би одговарало правном стању ствари. Разуме се да овде г. Поп-Коцић повлачи разлику између анексије и обичне војне окупације, указујући на неопходност промене држављанства код анексије а иарочито на њено разликовање од војне окупације у области међународнога права, сматрајући при томе промену држављанства као интегрални део анексије, не као њену последицу: проширење суверенитета над једном области и промена држављанства становника те области, битни су елементи за правну важност извршене анексије. Оба ова елемента су испуњена код анексије македонских области те је и ова анексија, с гледишта унутрашњег српског одн. југословенског права, пуноважна и то већ у моменту њенога извођења, т.ј. на дан 25 августа 1913 године. У другом делу своје књиге г. Поп-Коцић третира проблем анексије у области међународног поретка, а посебно са гледишта међународног права као и дејство извршене анексије у погледу других држава и утицај признања извршене анексије на њену правну важност у области међународнога права. Одбацујући, сасвпм правилно, гледиште о постајању једне државе чланом међународне заједнице тек њеним признањем од стране других дожава, аутор указује на фактичност дејства анексије и у области Међународнога поретка и на више политички него правни значај акта признања јеане државе од стране других, Са гледишта Међународног права, бар оног идеално схваћеног, не постоји никаква разлика између непризнатих и признатих држава и њихових промена, јер држава постаје и мења се само фактичком влашћу у једној области над становницима те области (са ограничењима на која смо горе указали). За доказ тога принципа наводе се примери учешћа нових држава на међународним конференцијама које имају да регулишу питање њиховог „постанка". Тако су на пр. Чехословачка, Пољска, Аустрија, Југославија (ако се стане на гледиште да је Југославија нова држава), учествовале при закључењу уговора о миру, којима су оне постале. У самој ствари то није било могуће и то најбоље показује погрешност ранијег схватања о значају међународно праиних аката (признања, уговора о миру, уговора о уступању области, и т. д.) за положај државе у пигању у области међународног поретка. Уговори о анексији имају само негативан карактер и имају за циљ да фактички створеном стању, које је самим тим постало и правно, пруже потребну сигурност и сталност: уговори о анексији значе само одрицање, од стране оних држава које учествују при закључењу уговора, да чине ма какве приговоре већ стзореном фактичком стању, дајући му тиме не правну консакрацију, већ само већу снгурност. Такав се значај има приписати и Лондонском и Букурешском уговору, у погледу земаља које су њихове потписнице, односно Версајском, Сен-Жерменском, Трианонском и Нејском уговору о миру, у погледу осталих земаља. Треће питање, питање држављанства становника анектираних области, које г. Поп-Коцић расправља у трећем делу књиге, добија, с обзиром на горе изнето усвојено гледиште, своје одлучпо и исправно решење: становници анектираних области постали су држављани Србије гезр. Југославије самим актом анексије, јер је промена држављанства иптегрални део самога појма анексије. Отуда аутор критнкује гледиште (или пре израз) чл. 55 нашег закона о држављанству од 21 септембра 1928 године. Сматрајући сва ограничења која се у овом погледу чине као последицу политичких прилика и указујући на нетачно теориско схватање законодавца, г. Поп-Коцић налази да су прописи овога члана, у главном, примери прикривене опције, т.ј. случајеви принудног или добровољног напуштања држављанства и сматра да је, с гледишта теорије, овај пропис врло конфузан садржавајући како тачности тако и нетачности (један пример рђаве законодавне технике; в. ближе наш рад Продаја аутомобила на кредиш у Француској, у Правосуђу за 1935 годину). Завршавајући г. Поп-Коцић је бацио поглед на ситуацију која се у међународном поретку створила постанком Друштва народа, налазећи да у области