Branič

„Б Р А Н И Ч*

Према свему ипак Др. Лаза Марковић има право, кад тврди, да удата жена не може располагати ни имањем које је мужу у мираз донела, а ни одвојеним имањем које није мужу у мираз донела, без одобрења мужевљег. То потврђују и две одлуке Кас. суда од којих је једна напред цитирана, и које су касније донете од оне, оштампане код § 772 г. з., и која се је позитивно изјаснила у корист жене. Да је ово све тачно, види се и из прописа § 773 г. з. по коме је дато мужу право: „неуредном домоводству женином препону учинити, и њу при том и за распикућу огласити, „према чему се муж увек јавља као природни заступник своје жене, па и у актима управљања и располагања њеним одвојеним имањем, које акте он има право контролисати. II. Систем заједнице је само поменут у нашем грађ. праву, и то у толико, што је у § 786 г. з. речено: „Ако су супружници сложили се на смесу добара својих заједничких, онда како се стециште отвори, смеса престаје, имање се дели и мора као у случају смрти". Изгледа да кодификатори нашег грађ. права, нису прописали детаљније одредбе за системе: сепарације добара, и систем заједнице, због тога, што су ти случајеви врло ретки у нашем народу, с обзиром на српско наследно право, по коме су женска деца, поред мушке деце, искључена од наследства у корист ове последње, те женска чељад, приликом удадбе, обично носе у мираз, — у колико уопште носе, или опрему-намештај, или готов новац, а врло ретко непокретно имање. Из напред изложеног резултира, да за удату жену, која није у мираз ништа донела, па и ону која је у мираз непокретно имање донела, — важи пресумпција, да је оно што се у кући налази мужевље, а та пресумпција заснива се на прописима §§ 109 и 110 г. з. по којима је муж дужан, да се стара за снабдевање и издржавање своје жене. Могла би, према томе, жена, имати исправе, којима се доказује, да је она купила извесне ствари на своје име, могле би те исправе бити и легализоване са одобрењем њеног мужа — па ипак би мужевљеви повериоци те исправе могли оспорити. Извршна власт такве исправе, ако су оне сачињене после задужења, не би могла сматрати као пуноважне, јер би се истакнут приговор повериоца, — да су ствари набављене за мужевљев новац, а да је жена рачуне узела на своје име, само због тога, да би се права повериоца изиграла, — имао сматрати као умесан, и основан на напред изложеним чињеницама, да, ако жена у кући привређује, и прибавља, да то прибавља мужу на његовој имовини, ако би она имала и своје имовине, коју је у мираз донела, она опет не ужива то имање већ муж, па кад она не прикупља приходе, што се претпоставља, јер нема право на њих, онда не може ни имати новаца да купује ствари, а у колико би их купила на своје име, претпоставља се, да је то учинила за Јиужевљи новац. Да је све ово тачно, види се из о.о.с. од 8-11-1906. године бр. 785, која гласи: