Branič

ИМОВИНСКО-ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ УДАТЕ ЖЕНЕ

521

„Муж је по § 109 г. з. дужан да се о својој жени стара, а то се његово старање простире и на потребе, које се на њено издржавање односе, па кад је муж дужан, да жену снабдева личним потребама за њено издржавање, која дужност траје докле и брак, онда обавеза мужа за исплату таквих жениних потреба према трећим лицима, не може бити условљена одобрењем мужевљевим за потребне набавке ове врсте. Изречног одобрења мужевљег за те набавке не треба, по томе, што је издржавање жене његова законска дужност по § 109 г. з., те кад је мужевљева обавеза за издржавање женино санкционисана том одредбом грађ. закона, онда жена може и сама чинити набавке ове природе и без нарочитог одобрења мужевљег, а дужност мужевљег плаћања оваквих поруџбина санкционисана је §§ 21 и 630 грађ. зак." Према томе, јасно произлази, да постоји законска пресумпција, да су и оне ствари, које служе за личну потребу удате жене, као хаљине, веш, обућа и томе подобно, набављене од етране њеног мужа, па према томе, да приликом пописивања ових за дугове мужевље терет противног доказивања лежи на жени, у случају да она буде тврдила, да су то њене ствари, односно да их је она набавила, у своје име и за свој новац, у колико те ствари неби биле поклоњене од стране мужа — § 777 г. з. Па кад и за ове ствари, личне прире де, постоји предпоставка да су мужевље, — онда у толико пре постоји закона претпоставка, да је и намештај, и покућанство, које се у кући налази, у колико оно није у мираз донето — мужевља својина. III. Из изложеног произилазило би, да се зависност жене од мужа, о којој је напред било речи, заснива на брачним правилима, из разлога конфесионално-етичких, и обичајних, а при свем том, да има скоро увек јавно-правни карактер, јер се законски прописи, који нормирају и условљавају ову зависност, неби могли уговором између мужа и жене мењати. Због тога и покушаји извесних дужника, који одобравају поступак своје жене, која се јавља као закупац стана, у коме она и муж станују, да би на тај начин претставила, како се покретност, на коју је забрана стављена за дугове мужевље, налази у њеном стану који је она закупила, а слествено и у њеној државини — остају разуме се, без икакве правне важности, јер је § 109 г. з. императивно стављено у дужност мужу као глави и старешини куће и родбине, кућом и имањем управљати, за сиабдевање своје супруге по могућству стирати се, њу од сваке напасти бранити, и на сваком месту застуиати .. Могла би према томе жена, да стварно закупи стан на своје име, и да јој муж њен одобри тај поступак, могла би она чак да у својој сопственој кући станује са својим мужем, па ипак поред тога свега, морала би имати доказе о томе, да је покретност која се налази у таквом њиховом заједничком стану, односно у таквој кући, — њена својина, ако хоће да ту покретност заштити од пописа због мужевљих дугова. Што се пак тиче тога, колико ова зависност — пословна неспособност, удате жене, производи правно дејство на право