Branič

СУДСКА ПРАКСА

531

По т. 8. уговора закљученог између обеју парничних странака за случај каквога спора странке су предвиделе избрани суд Инжењерске коморе у Београду, која се клаузула има сматрати као воља уговорача. Према томе излази да Окружни суд у Ужицу није апсолутно надлежан за пресуђење овога спора, а није ни месно нацлежан, јер се парничари налазе у Београду, где је и уговор закључен. Истичући овај приговор ненадлежности, заступник тужене стране молио је суд да ово питање ненадлежности претходно расправи решењем, у коју је сврху положио и таксу из Т. бр. 186. Закона о таксама. Заступник тужилачке стране навео је да је заступник тужене стране задоцнио са истицањем приговора ненадлежности и да је исти приговор истакнут само да би се спор одуговлачио. Налази да је суд надлежан и по § 34. Грађ. суд, пост., по којем се тужбе за испуњење уговора имају поднети суду онога округа где се уговор испунити има, и по § 49. Грађ. суд. пост., јер су обе парничне стране претстале суду да им ову парницу пресуди, иако овај суд не би био надлежан. Па како заступник тужене стране није у смислу друге алинее § 49. Грађ. суд. пост. истакао приговор ненадлежности на време, т. ј. у одговору на тужбу, налази да овај суд има да расправи парницу до краја. Молио је суд да тужену страну осуди на плаћање трошкова а да питање ненадлежности, пошто је исто истакнуто исувише доцкан, расправи пресудом о самој спорној ствари. Окружни суд у Ужицу усвојио је приговор тужене стране и тужбу тужилачке стране одбацио као ненадлежном суду поднету, са следећих разлога : По свршеном извиђању у смислу § 166. Грађ. суд. пост. суд је претходно нашао да је тужена страна на данашњем рочишту истакла приговор ненадлежности овога суда за пресуђење поведенога спора и да се тај приговор у смислу §112. Грађ. суд. пост. има претходно расправити засебним решењем, за шта је и хаксу платила. Прелазећи на оцену истакнутог приговора ненадлежности, суд је нашао ; Из уговора потврђеног код кварта теразијског у Београду, чији се оверени препис налази у актима спора а који је уговор тужено предузеће закључило са ранијим власницима предузећа, види се да су уговорачи у чл. 8. уговора уговорили „да обе уговорне стране решавање саих могућих спорова ио овом уговору поверавају избраном суду који ће именоваши надлежна инжењерска комора." Овим споразумом странке су у смислу §§ 13. и 531.—540. Грађ. зак. све спорове који би потекли из поменутог уговора, па и овај спор, изузеле из надлежности редовних судова и пренеле их у искључиву надлежност избраног суда. Да такав споразум закључе и да овај спор изузму из надлежности редовних судова и предаду га у надлежност избраног суда, уговорачи су имали право с обзиром на пропис § 438. Грађ. парн. пост, који сада важи, јер су се о предмету спора могле и могу се поравнати. Тим споразумом обавезана је и тужилачка страна, јер се она у овоме спору појављује као правопријемник ранијих власника предузећа на основу поравнања које је закључила са туженим предузећем на дан 2. маја 1927. г., у ко.ме поравнању обе уговарајуће стране узимају за базу ранији уговор. Приговор о стварној, апсолутној ненадлежности по § 49. ст. II Грађ. суд. пост. може се истаћи у свако доба парнице и суд мора тај приговор узети у оцену и тужбу одбацити ако нађе да је основан. У овом случају суд сматра да је пј иговор основан, јер се тиче стварне а не месне надлежности, те се тужба тужилачке стране има одбацити као ненадлежном суду поднета. Приговор заступника тужилачке стране да је заступник тужене стране задоцнио с истицањем приговора о ненадлежности, пошто се тај приговор по алинеи II §49. Грађ. суд. пост. може истаћи само у одговору на тужбу, неуместан је. Неуместан је због тога што овај приговор није приговор о месној — релативној ненадлежности већ о стварној — апсолутној, а такав се приговор по § 49. ал. II Грађ. суд. пост. може истаћи у свако доба парнице, а и суд је по званичној дужности дужан водити рачуна о својој надлежности и ако нађе да није стварно надлежан, да тужбу одбаци. Исто тако неумеснл су приговори тужилачке стране да је овај суд надлежан за расправу овога спора по § 34. Грађ. суд. пост. јер је спору претходило решење о обезбеђењу овога спора, зато што оба ова прописа говоре о месној а не о стварној надлежности. Истина, по § 49. ал. II Грађ. суд. пост. о стварној надлежности суд је ду-