Branič

568

.БРАНИЧ'

заснозала на негативним странама бипартиције и њенога субјективно-објективнога сватања кривичнога дела, које је често пута било инконсеквентно и нелогично. На основу тога закључило се, да се кривично дело мора посматрати са чисто објективнога гледишта, а да се при томе никада није уверљиво доказало, да кривично дело може постојати без виности. Тако Др. Живановић (7) истиче, да се кривична дела квалифицирана последицом (сНе <1игсћ сЗеп Ег!о1§ ^иа1Ш21ег1еп Већк1е) кажњавају, иако извршилац није вин. Али то још није доказ, да кривично дело треба сватити чисто објективно. У првом реду што се ту заправо ради о једном изузетку и никако не би било оправдано тај изузетак претворити у правило и поврх свега то правило правдати хамим тим изузетком. Осим тога у интересу што боље заштите правних добара и интереса кажњава се извршиоца и за такова кривична дела, за која се не може рећи, да је вин; али та деловања уско су везана за друга деловања истога извршиоца, за која је он вин. Исто тако ми налазимо, да је и по општој теорији предмет репресије кривац, а не кривично дело, и ни по чему не налазимо, да би и ради тога требало кривично дело сватити чисто објективно, Кривца се кажњава за извршено кривично дело, а према интензитету виности манифестоване у вањском свету објективном страном кривичнога дела, па се према томе ни по општој теорији не кажњава кривично дело него кривац. Чисто објективно сватање кривичнога дела изгледа нам исто толико неумесним као и позната теорија о прекиду узрочне везе и интелектуалном извршиоцу и по својим тумачењима много сличе једно на друго. И једно и друго наиме траже решење запреке, која им се супротставила, на један немогућ начин. Теорија о посредном извршиоцу иаиме на тај начин, што је конструисала лојам о прекиду узрочне везе, али на тај начин срушила и цели проблем каузалитета. Објективно сватање кривичнога дела опет на тај начин, што је из појма кривичнога дела избацило виност, али тиме уједно учинило, да то деловање више и није кривично. Нити се логички може замислити каузалитет са прекидом узрочне везе нити кривично дело, када се из њега избаци виност. Уза све напред наведено ми ипак налазимо, да је трипартитии систем — систем будућности, остаје само питање, какве ће он реформе морати доживити, да би га се могло усвојити у науци кривичнога права. При томе морамо ипак нарочито нагласити, да се појам кривичнога дела неће моћи посматрати са чисто објективног гледишта, јер, као што смо већ раније истакли, таково једно гледиште логички се не може одржати. А не можемо усвојити ни гледиште, да је трипартитни систем постао неки општи систем у кривичном праву, јер је бипартиција до данас одржала свој доминантни положај, па макар јој је тај положај и знатно пољуљан. Једиа од великих маиа трипартитног система је поред већ поменутога чисто објективнога сватања кривичнога дела и то, да је од бипартитног система много компликованији и непрегледнији, па према томе у

7 ) Види о томе код Жшзановића, Основни проблеми, додатак стр. 199: О субјективном („моралном" елементу у појму кривичнога дела.