Branič

572

„Б Р А Н И Ч"

објективнога сватања појма кривичног дела, јер је баш и трипартицију засновао на негативним странама бипартиције, које се нарочито осећају код пигања саучешћа, тако да се и не би могло рећи, да проблем, који расправља аутор није довољно расправљен у нашој кривично правној литератури. Тако у случају драговољног одустанка од покушаја према тродеобном систему сматра се тај одустанак као општи објективни лични услов кривичне одговорности у појму кривца у покушају, дакле као трећи елеменат у појму кривца и са тога гледишта нема никакове запреке за кажњавање саучесника (15). Он је нарочито показао, да се код трипартиције са њеним чисто објективним сватањем појма кривичнога дела уклањају све контроверзије и нелогичности, које се јављају код бипартитног система у погледу акцесорне природе саучешћа, када се субјективни моменти (посебне личне отежавне и олакшавне околности, ванредни облици виности) узму као саставни део трећег основног појма крнвичнога права-кривца, а не кривичнога дела (16). Аутор у своме делу више пута истиче, да је наш кривични закокик усвојно идеје трипартиције. Ми не знамо заправо, шта аутор подразумева под идејама трипартиције. Јер као што смо то раније рекли, идеја трипартиције потиче још од Ломброза, Ферија, Листа и других, ради чега су баш Фери и Ланца и порицали Др. Живановићу приоритет на оснивању трипартиције као система. Аутор је то свсје гледишге образложио и у једном своме ранијем делу (17), где се ипак мало јасније изразио, тако да он сматра ие да је наш кривични законик усвојио само идеје трипартиције него трипартицију као нови систем кривичнога права. Он наиме налази да наш кривични законик знаде за три основна појма кривичнога права, кривично дело, кривац и казна (кривичне санкције), што закључује из наслова главе II. к. з. која носи наслов: кривично дело и учинилап, главе треће, која говори о казнама и главе четврте која говори о мерама безбедности. Само то није никакав доказ за његово- тврђење, ако није још и обратно. Када би наш к. з. знао за три основна појма кривичнога права онда.с^ггурно не би у глави другој говорио о кривичном делу и учиниоцу него би их издвојио, јер овако само потсећа пре на то, као да је хтео истаћи, како су кривично дело и учинилац у уској вези и тесно спојени једно с другим. Исто тако казне и мер^ безбедности не би се налазиле у две главе него у једној као санкоије кривичнога права и трећи основни појам, ако се већ жели из распореда законика црпити доказ за трипартицију. Истина је само то, да не стоји тврђење Др. Суботића (18) да реч учинилац споменута у другој глави кривичнога законика „не значи

м ) в. о томе: Др. ЖиванотЉ, Драговољни одустанак, ор. с. као и Основе и Оеновне проблеме. 16 ) в. о томе: Др. ЖтанотЛ, Посебне личне отежаване и олакшавне околности. ор. с. Боривој ПешровиЋ, Нови криеични закон за Краљевину Југославију и идеје трлдеобног (триппртитног) система у науци крив. права, Бранич, 1929, 114 и даље. 1? ) Др. Душан Субошиђ, Нови предлог к. з. Архив, 1929., мај-јуни, стр. 333.