Branič

580

,Б Р А Н И Ч"

исто тако нема значаја по решење овога питања јер да ли ће неке песме изводити помоћу нота или без њих, т. ј., напамет, т@ је ствар способности и вештине музичара ,а по суштину песме ирелевантно. Јединојеод важности то, да ли су те композиције својина аутора, како је то у тужби наведено. Како је установила и сама пресуда, да су оптужени свирали такве песме, које су разни аутори на ноте ставили, а за свирање нису имали дозволе од дотичнога аутора, то су оптужени свирачи починили преступ из §-а 49. горе наведеног закона, а оптужени гостионичари, који су дали своје просторије за извођење таквих песама, које спадају под заштиту закона, а знали су да свирачи за то немају дозволу, починили су преступ §-а 52. овог закона." Из саме пресуде оделења Касационога суда нисам могао стећи потпуно јасну слику свега онога, што је било предметом пресуде нижег и највишег судског форума па је незгодно заузети у овоме случају исправно становиште. Из цитиранога одломка образложења срескога суда јасно се разабира, да је судија срескога оуда у песмама које су Цигани свирали нашао народне музичке умотворине. Ја сматрам, да је за пресуђење ових споменутих крив. стварк одлучно, ко је аутор свираних ствари. Ако је аутор непознати народни певач, суд несме узети, да је аутор лице, које је те песме хармонизирало са или без икаквих својих додатака, украса, С.уд несме својом пресудом санкционисати крађу народнога блага и бранити синовима и браћи непознатога аутора, да певају и стварају песме и музичке продукте, које је наш народ деценијама а можда и столећима певао. Госп. Винко Жганец хармонизирао је до сада две свеске међумурских народних песама. Ако је госп. Винко Жганец затражио заштиту тих својих хармонизација онда нико не би смео, да те хармонизиране песме свира, док му не дозволи уз плату наравно, госп. В. Жганец или Аутор-централа, ако је пренео на њу своје право. Према томе међумурски свирачи не би смели више свирати својих властитих песама, које су некада свирали гссп. Винку Жганцу, када је обилазио по Међумурју и те песме сакупљао. Ако се без дозволе аутора не би смеле свирати и певати народне песме, које је неки господин „углазбио" или „удесио" онда би неки сакупљач народних песама-јуначких-могао забранити познатим народним гусларима, да певају на приредбама народне јуначке песме, које су томе сакупљачу казивали у перо. Нећу навађати докле би нас одвело тумачење закона, по којему би било забрањено извађати све ове ствари, које је неко узео од Народа, издао их као своје и заштитио по Зак. о заштити ауторскога права. Остајем код свога мишљења, да суд мора утврдити, ко је аутор неке по реченоме закону заштићене ствари, а не само факат, да је та ствар заштићена. Ако суд нађе, да је заштићена ствар давна својина Народа, а да ју је неко плагирао или просто ставио на папир и прогласио за своју па ју заштитио по Зак. о з. а. права, они који би ту ствари звађали не би били кажњиви