Branič

СУДСКА ПРАКСА

129

(приложен у записнику о усменој призивној расправи од 12 октобра 1934 год. По — 1754/34—7) предвиђају обавезу плаћања такса и дажбина, које су на дав лицитације важиле и када је држава силом своје законодав. влгсти у међувремену од склапања до извршења уговора променила своје царинске приходе, који проистичу из лиферовања робе, — онда је несумњшо, да је лиферант принуђен да из својих прихода допуни ову разлику која постоји између раније и доцније тарифе и да овај минус производи код њега штету на коју он нити је рачунао нити је у опште могао рачунати, те му је тужена Држава дужна, да ту штету и накнади §800 гр. зак. Са напред изложеног суд је и донео своју међупресуду као у диспозитиву, — § 591 последњи став гр. п. п. Позивању суда на дисциплинско оптуж. одговор. чиновника овде нема места, — § 78 Зак. о чиновницима, пошто нико од чиновника тужилачкој страни штету није нанео, кад се из ранијег разлагања види услед чега је проистекла ова разлика, која се тужбом као оштета тражи". Касациони суд поводом ревизије туженика Државе Југославије донео је пресуду, да се ревизија не уважи а међупресуда апелационог суда потврди са овим образложењем: „Испитујући пресуду призивног суда, у смислу § 598 гр. п. п. поводом ревизије туженика, Касациони суд је нашао, да не стоје ревизиони наводи туженика са ових разлога: Туженик у ревизији наводи: да се повишењем царинске тарифе за увоз каблова у нашу државу не стварају нове дажбине за тужиоца, пошто је царина за каблове постојала у времену закљученог уговора тужиоца са тужеником, а како је призивни суд нашао да то повишење царине чини нове дажбине за тужиоца то је онда повредио § 597 т. 4 грпп. Касациони суд налази да нема те повреде из § 597 т. 4 грпп. како се то у ревизији туженика истиче, јер самим тим што је царина за увоз каблова повишена, створен је новтерет за тужиоца, што значи да је то нова дажбина, која није била у моменту закључења уговора тужиоца са тужеником, па је због тога правна оцена тога питања одстране призивног суда правилно донета". Пресудом највишег суда утврђено је дакле да се чл. 97 зак. о државном рачуноводству не може тумачити тако, да би по истом лиферанти морали да плаћају и државне дажбине, које су настале односно повишене после закљученог уговора. Приопштио, Др. Иван Рибар, адв. Кривичном тужбом ирекида се »астарелост ирава на накнаду шшете у смислу § 945 грађ. зак. и ако је оитужени кривичном пресудом ослобођен као невин, а тужилац за накнаду штеше уиућен на иарницу. — Одлука Оишше Седнице Касационог Суда. Заступник С. М. задруге тужио је суду Жегеска и тражио да га суд осуди да Задрузи плати 46.652 дин., са коликом је сумом задруга оштећена извршеном крађом новца, који се је налазио код туженог Жегеска на чувању. Тужени је, поред осталог, изјавио, да је тужен био од исте Задруге кривично за утају поменуте суме али је по тој тужби ослобођен као невин и Задруга за накнаду штете упућена на парницу. Најзад је истакао, да је тужбено тражење застарело, јер је прошло три године од времена. кад је тужилачка страна за штету сазнала. Окружни суд у Пироту нашао је, да је Жегеско одговоран за накнаду штете, причињене задрузи крађом новца, који је био код њега на чувању, па га је осудио на плаћање исте. Приговор застарелости суд је нашао да је неуместан, пошто се из одлуке Касационог суда од 10 маја 1929 год. види, да је пресуда Пиротског Првостепеног суда, као поротног, од 31-ХП-1928 год., донета по оптужењу туженог Жегеска, којом је тужилачка страна упућена на грађанску парницу, постала извршном тек 15-У-1929 г. Ако се не би узео дан, кад је одлука Касационог суда саопштена заинтересованим лицима, — тужилачка страна је спор за накнаду штете повела 22-1У-1931 год., дакле пре но што су прошле три године од дана сазнања за штету § 939 грађ. зак. Скопљански апелациони суд је одобрио ову пресуду. Касациони суд примедбама свога III већа од 25 маја 1935 год. Рев. Број 274/35 поништио је пресуду Апелационог суда са следећих разлога. „Оцењујући питање застарелости тужбе за накнаду штете, Окружни а са