Branič

САОПШТЕЊЕ

4 87

У погледу испита испитни материјал је за оба испита исти, изузев што се на судијском испиту, поред за једничког материјала са адвокатским тражи још познавање само државног и административног уређења државе, док се на адвокатском испиту тражи познавање целог административног права, — по чему је оваЈ испит у томе погледу обимнији. Права, која дају ова два испита, изједначена су и они један другог по законима замењују, — што значи, да се као стручна квалификација идентификује, По закону о адвокатима судијска спрема даје пуну квалификацију за вршење адвокатуре — § 3, — као год што по закоиу о судијама адвокатска спрема даје пуну квалификацију за судијско звање. — Чл. 2. Из овога истиче, да нема ниједног основаног разлога спречити улазак адвоката у судијске редове. Што се тиче другог питања, да се пријем адвоката у судијску службу услови извесном дужинсм адвокатске прзксе, оправдано је ово питање регулиса^и тако да се спречи запостављање судија према адвокатима, тј. да се за адвокате спречи могућност, да у судској струци могу доћи на више положаје, него да су у тој струци стално служили. Неоправдано је, с друге стране, да се услови за адвокате нарочито отежавају неком изванредно дужом праксом у алвокатури него за судије у суду. Према данашњ1м законодавству стање је следеће: Закон о чиновницима (§ 59) допушта неограничени пријем из слободне професије у државну службу, по критеријуму стручности, за све положаје : од треће групе, — те према томе један адвокат може без других услова, бити примљен одмах на највише положаје административне јерархије, ако то захтева интерес службе и ако то оправдава његова спрема. Али за пријем у судијску службу овај закон је предвидео изузетак, и упућује на одредбе зак. о судвјама. Данашњи зак. о судијама не спречава пријем адвоката у судску службу али захтева за више судијске положаје нешто дужу праксу у адвокатури него за судије у суду, и то по размери 5:7 за поетседнике окружних и судије Апелационих, и 10:12 за остгле — (§ 3 и 4 зак.). И ако ова сразмера не може имати ника:.во објективно оправдање у интересу угледа или службе, ■— она је била бар умерена и као таква није претстављала велику сметњу ни адвокатима да се врате у државну службу, ни интересима службе, који некад могу захтевати улазгк извесних адвоката у правосуђе. Закон о судијама с друге стр^не изједначује праксу у суду и праксу код адвоката, што се види по условима вежбе, потребне за полагање судијског испита (-чл. 8 зак.). Из овога истиче, да наше позитивно законодавство досада није правило никакву осетну разлику између судијске и адво.чатске службе, па да се за једну реформу у томе погледу на штету адвоката, не би могли наћи оправдани разлози. Треба имата у виду, да одлаззк правника у адвокате није увек последица ни њихових спекулативних циљева и жеље за већом зарадом, као што није увек ни последица њиховог слободног опредељивања. Често је то последица или немогућности да се добије државна служба (која је све чешћа) или разних политичких режима и прилпка, гоњења, отпуштања из службе и т.сл. У нашој политичкој историји такав је случај био врло чест. У бив. Аустро-Угарској Монархији велики број наших људи, баш из тих разлога, није улазио у државну службу, јер им је адвокатура, као слобо.тна професија, давала могућности да остану у своме раду и своме политичком ставу независни. Наш први зак. о чиновнкцима (.-д 1923. год. уважио је ове разлоге и чак признавао те године слободне професије у године државне службе оним адвокатима, који су после рата ступили у државну службу. Нити је умесно, нити праведно, да се једном општом мером онемогући или отежа повратак адвоката у судијску службу, — кад се госње чињеиице имају у виду. То не захтева ни интерес правосуђа, који би, на прогив, захтевао да у судијском колегијуму види и ове адвокате, који су се у своме позиву и позиавању права стручно развили. При овим расматрањима треба имати у виду и чињеницу да постављање услова за пријем адвокага у судијску службу не претставља никакво стечено право за адвокате и да тај пријем конкретно увек зависи од слободног нахођења Министара и надлежних органа. То слободно нахођење даје могућност избора и селекције и обезбеђује и сам интерес службе. Кад тако стоји ствар, кад могућност пријема адвоката у судијску службу не значи никакво стечено право на ту службу, кад тај пријем, према тома, не зависи само од њихове воље, и кад се с друге стране тиме ствара могућност за Министра да по слободној одени ивтереса