Branič

488

„Б Р А Н И Ч"

службе врши избор судијског особља и међу адвокатима, који би желели да се у државну службу врате, — онда заиста није разумљиво због чега би се у закон уносиле одредбе, које би то забрањивале.

Адвокатска Комора Бр. 2579а, — 29 новембра 1935 год. Београд. Госиодину Минасшру Правде. Пискарачи су од вајкада претстављали велико зло и за адвокате и за правосуђе и за интересе парничних странака, као и за цео друштвени и државни поредак. За адвокате они претстављају зло у толико, што наиван свет готово и њих увек броји у адвокате. Они раде адвокатске послове баш као да су адвокати а у највећем броју случајева претстављају се и потписују као адвокати или тако, да се из њиховог потписа може стећи уверење као да су адвокати. Како њихов нестручан и незналачки рад брзо доноси рђаве резултате и како је њихова несавесност у односу према странкама при извлачењу хонорара упадљива, то свет, бројећи и њих у адвокате, сматра да је читав адвокатски ред такав. Пискарачи су у толикој мери компромитовали адвокатски ред, да то не штети само угледу адвоката, већ и угледу саме наше земље, пошто нема културне државе у којој се њихов рад толерира, нити има културне државе у којој адвокати нису по свом угледу вазда први грађани. За правосуђе пискарачи претстављају врло велико зло, јер не познавајући законе и право уопште заснивају такве парнице са којима судови незнају шта да раде. Док су адвокати у правом смислу сарадници судија у изналажењу истине, дотле пискарачи стварају судовима и судијама толико много посла, да то већ поетставља јавно зло. Код света се ствара рђаво уверење чим се по извесној парници, иначе незамршеној по својој природи, одлажу рочишта. Ствара се уверење да судије или не познају законе или удешавају ствари. У толико пре, што сваки пискарач од својих клиената узима једну извесну суму ради подмићивања судија, коју у ствари задржава за себе те тако повећава свој хонорар. Све ово не служи на углед ни судова ни судија. Од колике је пак штете и опасности губљење' вере у исправно и непристрасно правосуђе, Комора статра да о томе не треба ниједан редда напише. Она само по дужности констатује, да се вера у правосуђе губи. За странке пискарачи су зло, јер им узимају новац и навлаче на немогуће парнице или им упропашћују најчистије и најсигурније парнице, пошто не познају посао уопште. Свакоме судији, свакоме адвокату и свакоме привеику у опште познато је, колико је тешко сигурно тумачити законе. То је управо најтежи посао у праву. Није он лак ни за људе, који су се. одали студији правних наука, посвршавали правне факултете и доцније непрекидно радили на пољу правних наука, а за људе који се том науком нису бавили, тумачење закона је у буквалном смислу речи немогућа ствар, па ма како иначе они интелигентни били. Пискарачи претстављају и једно велико друштвено зло. Они уносе и шире корупцију свуда и на сваком месту. Скрупула они немају. Не стиде се ничега а не презају ни од кривичне одговорности. Готови су да нуде мито а редовно на име тога узимају од својих клијената новац. Чиновништво државно на тај начин дискредитују у ш ној мери а од лаковерног света ординарно пљачкају паре. Прилик^м доказивања служе се свакојаким недозвољеним срествима. Лажне исправе, кривоклетство, лажни сведоци и слично јесу по правилу до.казна срества у споровима које код судова замећу пискарачи. То су људи, који најблаже речено, куже и деморалишу друштвену средину у којој се крећу, и просто је необјашњиво, зашто се већ једном према тој немани не употребе такве мере, да се зло у кореиу угуши. Необјашњиво не би било кад би друштво и држава од ових људи имали макар какве користи, које би се могле пребити за штету коју им ови наносе, али то није случај, јер је до очигледности јасно, да су они само зло, велико зло и ништа више. Да је ово све овако јасан је доказ сама околност, да је и законодавац у §-у 120 Зак. о адвокатима дело надриписарења означио као кривично дело и

Секретар, Драгомир Ивковић.

Претседник, Владимир Св. Симић.

Ппшање иискарача.