Branič

564

„Б Р А Н И Ч«

врши, но није ни дозвољено. Доказивање сведоцима ограничено је, на исказе оних сведока, који својим изјавама не би себи или сзојима нанели срамоту, имовинско правну штегу или би те изјаве могле дати повода кривичном гоњењу против њих или њихове својте. Но и овде, има једно одступање у корист начела истраживања материјалне истине. Наиме, разлог да би сведочење могло нанети имовинску штету сведоку одпада, ако он треба да да изјаву о садржини кли предузимању иравних послова, при којима је био присутан као позвани сведок (в. § 418 грпп.) Санкције. — Но и поред наведеног ограничења у истраживању материјалне истине, естварење овога начела налази могућности у установи једног другог начела. То је принцип слободног судијског уверења. Санкција па према томе и успешна претња, ако се странке противе истраживању материјалне истине је право судз, да то противљење цени по своме слободном судијском уверењу и одреди му значај, за његово уверење о истинитости или неистиности навода обеју парничних страна. Чињеница, да странке треба увек да имају на уму начело слободне оцене навода; даље, евентуална одлука суда, да своје исказе даду под заклетвом, довољна су јемства, да ће се материјална истина моћи истраживати са успехом. Једну помоћ за остварење начела о коме је реч имамо и у одредби § 398 грпп. Благодарећи овоме законском пропису, неће се више дешавати свакви и слични случајеви: Противник тврди, да је он сопственик спорног земљишта по тапији. По препису који је у списима, заиста је тако. Но када је поднета оригинална тапија тужилац примети, да је после последњег преноса прилепљена хартија — преко текста. Он затражи да се то констатује и еЕентуално утврди, даљи пренос на његовог правног претходника. Подносилац изворника осети неповољну ситуацију за себе и одбије даље показивање оригинала. Он је на то био овлашћен, будући да је се примењивао етари грађанско судски поступак. По наведеном законском пропису, свакав се случај више не би могао поновити. Доказивалац се може одрећи доказног средства које је поднео суду само ако на то пристане и противна страна. Најзад да напоменемо, да истраживање материјалие истине спада у дужност не само првог суда већ и виших судова. А и странке се на њу могу позивати. Начело слободног судијског уверења. Доследво начелу истраживања материјалне истине а за успех правклне одлуке у грађанским парницама установљено је и начело слободног судијског уверења. Овим начелом долази до пуног изражаја законодавац процесног поступања у приватво правним односима. Истина је, да оно може имати кадкад и незгодних последица с обзиром на недовољно познавање од стране судије друштвених одношаја и прилика под којима се живи. Често пута, могу судије немати довољно животног искуства за правилно просуђивање ствари или чак да не могу да се уздигну из своје средине и свога схватања о свету — које може бити нетачно.