Branič

НАЧЕЛА ИЗРАЖЕНА У ЗАКОНИКУ итд.

565

Али с друге стране, овлашћење судији да исткнитост навода странака цени по своме слободаом уверењу може се узети и као врло повољно и оправдано. Оправдано, јер је последица читавог система садањег парничног поступка. А оскм тога — закони су израз времена и друштвеног схватања у даном моменту. Када је дакле законодавац установио и начело слободног судијског уверења, онда је он имао на уму квалитет судија који може наша средина да да. А судије пак, имајући у виду сву озбиљност указаног им поверења — стараће се да својим радом, учењем и упознавањем прилика под којима живе, то поверење оправдају. После — једна правна ствар извиђа се од више судија. А они скупа, у сваком случају престављају вредност која одговара наложеном им послу. Најзад, побуде, услед којих је суд дошао до свог уверења, имају се навести у одлуци (§ 571), па је и ово једна гаранција за правилну примену начела слободног судијског уверења. Значај и ирирода. — Начело слободног судијског уверења састоји се у овлашћењу суда, да обазирући се брижљиво на резултат целокуине расираве и изведених доказа, ио слободном уверењу оцени, да ли се који чињенични навод има сматрахаи за истинит или не [§ 386 грпп.] У погледу оцене тачности навода странака, наведен законски пропис не тражи коментара. Но две ствари ипак, сматрамо за потребно да напоменемо. 1. — Суд није неограничен у тој својој оцени. У наведеном законском пропису вели се: „У колико није овим законом што друго наређено има суд....". То значи, према осталим законским прописима, да је суд везан за садржину јавне или приватне исправе — у колико се противно не аокаже. Даље, мимо законских претпоставки суд не сме ићи [§ 223 грађ. зак. за савесност државине и т.д.] у колико се наравно и овде противно не докаже. О опште познатим чињенацама он мора водити рачуна. Даље, ако одлука о спорној ствари зависи од доказа и урачунљивости извесног кривичног дела, онда је суд везан за садржину иравноснажне осуђујуће пресуде кривичног суда. Признате наводе о извесној чињеници суд мора имати на уму при оцени веродостојности истих — изузев ако оки нису апсурдни и немогући — [§§ 362—366]. 2. — Слободно судијско уверење о истинитости навода странке долази тек као последица одржане усмене расправе и непосредног присуствовања пледирању странака и проведеним доказима. Значи судијско се уверење ствара тек ио обављеним догађајима на расправи или принесеним доказима које суд има пред собом. Судија дакле не суди са предубеђењем већ се његово уверење ствара тек пошто је саслушао странке, сведоке, вештаке, уввђаче и видео све оно што је изнесено пред њега. Судија према томе има, непосредним учешћем у извиђању, елиминнс»њем ирелевантних чињеница за правну ствар — а груписањем свих околности потребних за утврђивање правог чињеничног стања да оцени, с обзиром на захтеве странака, у колико су чињенични наводи парничара истинити или не. Другим речима — уверење о истинитости једног чињеничног навода треба по логици ствари само