Branič

42

„Б Р А Н И Ч 1

оштећенице, јер сматрам да ни једна паметна девојка не би ово урадила без обмане. Навод „што оптуженик није одржао обећање да се венча (контрадикција у разлозима) може дати оштећеници право на накнаду материјалне штете ако ]е каквг било не могу да разумем, јер незнамкгкоби се могла компензирати ова штета са^а за себе посматрана. Душан М. Банић, судија Окруж. суда за град Београд. У случају раскада веридбе, и ако иста није пошврђена брачним испитом иред свештеником, наиуштена страна има права на накнаду шшете. (Пресуда Касационог суда у Београду рд 12 октобра 1936 год. Рев. 792). У правној стшари П. -Ј. противу Б. X. Б., збот накнаде штете, Окружшг суд за гра;д Београд пресудом од 22 маја 1935 год. По 376, осудио је туженика на плаћање накнаде штете тужиљи, са разлога: „По наводима тужбе тужиља је лета 1932 године, на Бледу блла верена са тужеником, који ју је као такву представљао свима својим 'познаницима, и са њом се свуда иојављивао као вереник. У току тог вереништва, туженнк је тражио од тужиље да што пре спреми потребну опрему и намештај, јер имл намеру да се са љом венча око православног Божића иете године. Исто тако,. туженик јо тражио од тужиље, да дође у Београд, где је хтео да је претстави своме ону, и тужнља је дошла с мајком, где је се задржала 10 дана. Даљг,. туженив је, иод изговором да хоће за жеиу домаћицу, тужиљу извео, управо наговорно да напусти ижолу и да се упише на домаћички курс, као и да учи клавир и фраицуски језик што је тужиља и радила. Али тужешгк је крајем месеца новембра исте године, иод безначајним изговором, а преко писма, прединуо са тужиљом веридбу. Због овога његозог ноступка тулгиља је лсивчано оболела, због чега је морала у два маха ићи на Блед ради оноравка. Па како је тужиља оваквим радом туженика имала трошкова, како материјалних тако и моралних на, свом утледу, то тужн туженика, предлажући, да се осуди, да јој накнади 141.560 дин. на име штете, коју наводи да се састоји из следећег: а) путовање и боравак у Београду, њен и њене ма.јке, а по захтеву туасиоца. у 5000 дииара; б) прављеље елегантних хаљина, ципела и мантила за боравак. у Београду, оиет по захтеву тужиоца 3.800 динара; в) крзнени огртач на.мењеи за венчање, за који је дат-о као део за поруџбину 6000 динара; г) поруџбина, рубља, зашто је дала 4.000 дин. за капару; д) тужиља је напустила у школсжој години 1932/33 посећиваље осмог разреда гимнази.је, да бн ио захтеву тужиоцм. посећивала домаћинскп курс, услед чета је тужиља изгубила целу школску годину, чиме је, услед задоцљеља, претрпела штету, јер ће доцни.је завршити школу, па следствено томе и добити службу, а та штета за годину дана износи, рачунајући по 1.500 динара месечно, 18.000 дннара, н то иајмање; ђ) лечењо тужиље од жнвчане "болести, као иоследица раскида веридбе 5.560 дин. е) накнада за моралну штету, смањенп девојачки углед тужиља означава са 100.000 динара. За доказ својих навода тужиља се позвала на сведока, предложила доказ преслушањем странака п поднела рачуие фирми од којих је паручила спрему. Тужиља је на распарви од 22 маја т. г. одустала од тражења накнадв за прављење елетантних хаљина, ципела и огртача за пут у Беотрад, и тим свела своје тужбепо тражење на 138.560 динара. „Тужетпгв у свом одговору на тужбу притовора недопустивости редовног' правног пута, пориче тужбепо тражење у целини, као на закону неосновано. пошто веридба иије имала свечаног правног акта — брачног испита, јер неформални разговорн не дају право на накнаду штете. Најзад, туженик побијп туасбеио тражење и зато, што он, кажо у одговору на тужбу пресгавља, нпјо тражио да тужиља н њепи родитељи поисуре са спремом и намештајем, што иије тражио да тужиља напусти школу, долазак тулгиљИн у Београд био је из њених сопствених разлога, тужиљи није требао за венчање скуноцени капут, и ако га је нравила, правила га је на свој рачун, тужиља пије требала да напусти школу, нити је он наговарао. Тражена накнада за опоравак на Бледу уопигте нема свога оиравдаља, јер тужиља ничнм не доказује, да је тај опоравак био потребан, и да је он дошао као последица раскида веридбе. Најзад, нобија тужбено тражеље на накнаду моралие штете, иошто тужиља нсту није доказала, инти је показала околности које бн утицале на ту штету. „Оцењујући чиљеничпе наводе парничара по свом слободном уверењу, — § 368 Гр. п. п., а по изведеним доказима, суд је нашао: