Branič

112

„Б Р А Н И Ч'

Ово је једно од основних и опште усвојених начела. Оно^ је усвојено и у нашем праву, и наша пракса Државног савета, који по својој надлежности може доћи у положај, да оцењује законитост једне уредбе поводом њене примене (наша административно судска пракса стоји на гледишту, да не може ценити законитост једне уредбе уопште, већ само у примени на конкретан случај) — у главном стоји на томе становишту. Има приличан број случајева у пракси Државног савета, у којима је он ништио министарска решења, заснована на појединим уредбама г у којима је управна власт прекорачила овлашћење законско. То је, дакле, и у нашем праву једно утврђено и признато правно правило. Ипак, ово правило није остало без изузетка код нас, јер јебило и обрнутих случајева. Не само да је управна власт доносила уредбе у супротности са законским овлашћењем, што не би било баш велико чудо, него је и Државни савет признавао правну важност таквих уредаба. То су тако поједини инциденти из нашег правног живота. Један од њих био је крупнијег значаја и доста дугог трајања. То је случај са уредбом о пословном реду у Државном савету и упр. судовима, која је на суирот закону организовала писмени поступак код Државног савета, и ако је закон предвидео усмен поступак. У овоме сукобу закона и уредбе, Државни савет дао је превагу уредби, а не закону. Ова аномалија ликвидирана је 1929 г. доношењем закона о посл. реду у Држ. савету и упр. судовима. Појава оваквих уредаба, противних закону, код нас је најчешћа у области фискалног законодавства (у коме су додуше и њене последице за појединца најосетљивије), али Државни савет у њиховој примени најчешће остаје доследан опште усвојеном; правном принципу. Што се ипак кад год и супротно догоди, то треба посматрати као спорадичне случајеве, који су можда чешћи у времену иораста снаге и ауторитета уиравне власти, а ређи у времена нормална. У времена кад је управна власт јака, ти су случајеви, разуме се г чешћи и теже их је отклонити, јер је управна власт, по своме склоиу, по својој функцији, по својој исихологији увек склона* да своју вољу наметне не само појединцу, него и органима осталих власти у држави. Занемарујући детаљну поделу уредаба према врсти и обиму материје, коју регулишу, нама ће бити довољно да их разликујемо у две врсге: под једну се сврставају уредбе, донесене ради извршења извесног закона или ради регулисања извесног дела чисто уиравне функције (то је најчешћа врста уредбе) а под другу стављамо уредбе са законском материјом, донесене по једном оиштем законском овлашћењу, којима се извесна правна материја изнова, или из основа регулише. Нашу пажњу мора нарочито привући ова друга врста уредаба, јер код ње управна власт има једну самосталну функцију у стварању ирава, какву има законодавна власт у нормалном случају. Ово тврђење има у теорији и присталица и противника (као у осталом и већина правних питања). Нама се, пак, чини, да су разлике, које се повлаче између