Branič

„Б Р А Н И Ч

175

лози који руководе оштећеника да се одрекне накнаде баш у к орисш ових установа су разноврсни. Они су најчешће резултат сукоба жеље оштећеникове да пред светом покаже како своју част, слободу, телесни интегритет и остала добра повређена кривичним делом, не продаје, и да му их никаква оштета не може заменити, и жеље да се кривцу на сваки начин нанесе зло. Некада је то жеља да се одрицањем од врло великих али фантастичних, врло сумњивих и сигурно ненаплативих потраживања, у корист ових установа, начини извесан утисак на јавност, који ништа не стаје, некада жеља да се стварним одрицањем од малих сума начини реклама. Права жеља да се овим установама помогне, долази свакако у последњи ред. Поставља се питање, на које је пракса у више случајева одговорила потврдно, 1 ) да ли је овакво досуђивање са гледишта странака и општих интереса препоручљиво, и даље, од тога одвојено питање, да ли је такво одрицање приватног учесника по закону могуће. Расмотрићемо та питања одвојено: а) Постоји више разлога целисходности који препоручују да се овакво одрицање оштећениково не усвоји. У првом реду то захтева интерес оштећеников. Знајући да је постављање оштетног захтева у корист поменутих установа допуштено, оштећеник, из страха да се не каже да парницу води не ради моралног задовољења, већ да на њој заради, — одрећи ће се накнаде штете, па чак и стварних трошкова у корист речених установа. Он ће то учинити и онда када му је тај новац преко потребан да репарира штету и покрије издатке које је у парници имао. Исто толико је и у интересу окривљеника да се ова трансакција не допусти. Судија када ову штету не досуђује оштећенику, него опште корисној установи, вазда ће бити склон да је досуди у већем износу него што би иначе чинио, а то је очигледнаштетаза окривљеника. 2 ) — Допуштање ове праксе не користи ни самим установама у чијем се интересу она тобож врши, јер је наплата скопчана са многобројним тешкоћама и неугодностима које никако не треба губити из вида. Не може се например лепо мислити о једном хуманом друштву, које ради наплате уступљене му оштете продаје последњу покретност неком сиромаху. Оно ће у своме добром гласу и пријатељском пријему код грађанства, о коме увек мора да води рачуна, изгубити више него што ће добити извршењем пресуде. Обрнуто извршењем над имућним људима, једна група грађана на коју хумана друштва највише рачунају, осетиће се увређеном, и из неке врсте солидарности ускратити своју будућу помоћ. Не мала је незгода за такве установе и у томе што су трошкови око извршења и парнице у вези са њим сасвим извесне и врло скупе, а резултат извршења сасвим неизвесан. Као једна незгода више појављује се и то, што по прописима кривичног поступка установа у питању није у могућности да сазна за такву пресуду. Она се не позива

') За разлику од франц. кр. зак. (чл. 51.) који то забрањује. г ) Ово наводи и ОаггаиЛ: РгесЈб р. 6 1 7 (е<3. 1926) као разлог што је досуђивање оштете оваквим установама по француском кр. зак. забрањено.