Branič

180

„Б Р А Н И Ч

саставни део ове, не разликујући се од ње. После тога, обе врсте одговорности, у својој историји, имале су заједнички живот задуго време. Цивилна одговорност је везана уз пеналну. Потом се еволуција грађанске одговорности састојала у њеном одвајању од кривичне одговорности, тако да данас грађанска одговорност има независан карактер, различит од онога који је својствен кривичној одговорности. Најзад, иако независне, цивилна и пенална одговорност су одржале међусобне везе, унаточ њихове принципијелне самосталности, тако да је потребно осврнути се на њих. II. Грађанска одговорност је аостала од иеналие одговорности. — Разликовање између цивилне и пеналне одговорности је, релативно, модерно. Данас ми разликујемо казну (*) с једне стране, и накнаду штете, с друге стране. Само је прва одређена да казни кривца. Друга има за циљ једино да жртви накнади претрпљену штету. Међутим, разликовање између јавне тужбе, с једне стране, и приватне тужбе, с друге стране, није постојало од увек. У примитивним друштвима једина санкција је била пенална. Француски професор Пол Фредерик Жирар сматра да је то унитаристичко схватање заједничко свима примитивним људима, које се налази, после римскога доба, код барбарских народа и које постоји још за наших дана, не само код дивљачких насеобина, већ и код популација тако сличним цивилизованим народима, само ако су нарочите прилике произвеле заустављање развијања или назадак. ( 2 ). Дакле, у почетку су пенална и грађанска одговорност биле измешане, неподељене и обадве су имале карактер прве, кривичне. III. Еволуција разликовања између кривичне с једне и грађанске с друге стране. — Првобитно стање, карактерисано тоталношћу одговорности као пеналне, неопходно се морало да измени са еволуцијом човечанства. Било би тачно рећи да је кристалисање разликовања између две одговорности, које нас ближе интересују, прошло кроз четири суксесивне фазе. а) Најпре, фаза приватне освете. — Оно што обележава овај период то је схватање да жртва има „право" да се свети. Ово „право" састоји се у овлашћењу оштећенога да кривцу проузрокује једно зло аналогно са оним кога је он сам претрпио. — Очигледно је да је ова форма репресије истовремено и најпримитивнији облик правде. Талионски закон је и сувише бруталан. Амроаз Колен и Анри Каиитан би рекли да је приватна освета један инстинктиван гест, као онај детета које удара сам предмет којим је повређено.( 3 ). б) После тога, фаза добровољних комиозиција. — Она је почела онога тренутка када се, еманципујући се примитивне бруталности, опазило да жртва претрпљеног зла или штете, ма да има „право" да се свети, може га не искористити, одричући се „права" ефективног извршења освете. Могло би се запитати зашто да жр-

1 ) Правилније би било рећи Кривичну санкцију, јер кривично право познаЈе данас као санкцију, поред казне, и мере безбедности. 2 ) Видети: Рац1 Ргес1епс Ојгагс!, Мапие1 Г1етеп1а1ге Ае ЛгоН готат, 7 бте 6с1Шоп, Рапв, 1924, ра^ез 412. 8 ) Видети: АшђгоЈзе СоПп е1 Непп СарНап1, Соигз еИтепШге Ае ДгоИ сгVII /гап$а1з, 5 есЈШоп, Рат, БаПог, 1924, Тоте II, ра§е 364.