Branič

ОДНОС ИЗМЕЂУ ГРАЂАНСКЕ И КРИВИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ 181

тва не изврши своју освету на коју има „право" ? Разлог није теш ко наћи. Она ће видети известан интерес, да ренонсира на своју освету. Тако би жртва, уместо да се поново просипа крв, овога п ута извршиода првога дела, тражила извесну новчану накнаду. Нема сумње да ова фаза није потпуно примитивна, али је факат да она остаје и сувише рудиментарна, јер да би ренонсирање на ефективно извршење освете било могуће, треба да то хоће обадве стране. Све је ту било непредизно одређено, условљено самовољом странака и зависно од личности у питању, као и многих других околности. Укратко, ако су заинтересована лица била интелигентна и ако није постојала велика мржња, споразумевање је било могуће остварити. Међутим, није постојала једна организована власт која би била у стању да наметне, као обавезан, овакав начин регулисања сукоба између људи. в) Затим, фаза законских комиозиција. — Али, са развијањем уређења друштва, а нарочито са појавом јаче организованости државе, новчане композиције престају да буду зависне од појединачне воље и постају обавезне. Да би олакшала функционисање композиција и победила тврдоглавство увређеног или оштећеног, жртве, јавна власт утврђује за убудуће, до даље промене од ње саме, износ композиције коју кривац има да плати, било лично самој жртви, било породици из које ова потиче. — Тако, ако у првој фази срећемо такорећи само инстинкт, у другој видимо индивидуалну интелигенцију појединаца, док се у трећој јавља социјална интелигентност, јер друштво почиње да схваћа, да међусобно обрачунавање појединаца није ипак само њихова ствар. Изнад појединачних интереса увиђа се општи интерес, који се ставља изнад њиховог. Зато се друштво меша. Међутим, друштво још увек оставља, у основи, сувише велику улогу појединцима, јер је у трећем стадиуму систем приватног деликта још увек владајући систем, г) Најзад, фаза укидања приватног деликта. — Постајући све јача, друштвена власт, оличена у држави, постаје све свеснија. Она се више не задовољава потпуно укидањем освете. Она сад жели да укине и саму композицију, за нови стадиум еволуције, већ несавршену. Она више не дозвољава никоме сем њој самој да врши репресију. Она подиже приватне деликте на степен јавних деликата. Идеја приватне казне исчезава, да би направила места појму јавне казне, казне у модерном смислу речи. У будуће ће бити само држава та која може да кажњава кривце. Она ће почеги чак да узима у обзир само интересе свога мира, реда и добре администрације. А што се тиче жртве, она може да тражи само новчану накнаду претрпљене штете. Али ова накнада штете је независна од казне која ће да постигне кривца. Такав је режим модерних држава( 4 ).

4 ) Разликовање између јавне и приватне тужбе утврдило се са сигурношћу у току XVI и XVII века, нашавши несумњив израз у француским Ордонанмма, од 1539, а нарочито у оној од 1670. — Видети о томе ближе код; ЕзтеЈп, пг$Шге Ле 1а ргосеЛиге спттеИе еп Ргапсе. радез 139, 222 е! зшу. Коих, ттШеге рићИс е1 1а рагИе 1езее, Шбзе, Рапз, 1893, ра^ез 92 е* 5.; НећгаисЗ, ~ а и(огИе с1е 1а сћозе ји^ее аа сгШпе1 зиг 1е сМ1, (ћезе, Тои1оибе, 1929, ра§е 20.