Branič

244

„Б Р А Н И Ч*

Али овај ослободи Кертиеа, узевши у обзир да је био с десне стране пута и да су његова кола била осветљена (јер се судар десио ноћу), а да је Ибер, власник преврнутих кочија, учинио неке несмотрености. Како је Ибер био незадовољан одлуком суда, он је тужио Кертиеа и грађанском суду. Изгледало је да ће Иберова нада бити крунисана успехом, јер му је Нимски Апелациони суд доделио накнаду претрпљене штете, не обазирући се на одлуку кривичнога суда. Међутим, Касациони суд, наведеном пресудом, је поништио одлуку Апелационог суда у Ниму(2) Наведени разлози у овој пресуди. — У првом реду, пресуда се позвала на идеју истинитости. После тога, према њој, кривична пресуда има прејудициелни карактер. Пресуда наводи: »Како одредба Кривичног судског поступка суспензира вршење грађанске тужбе пред грађанским судом дотле док се дефинитивно не одлучи о јавној тужби, то суд закључује да се тако јавној тужби даје битно прејудициелно својство... ит.д.". Могло би се закључити да се пресуда базира на Мерленовој теарији, пошто према њој државни тужилац претставља све могуће интересе, у колико се тиче чињеница које сачињавају заједничку основу двеју тужби. Па ипак пресуда се држи и теорије о судској хијерархији. За њу, када је кривични суд већ изрекао пресуду, грађански суд не може да не узме у обзир одлуку кривичнога суда. — Најзад могло би се рећи да теорија јавнога поретка, мада она није била научно конструисана у оно време, налази своје место такође у мотивацији. Разлози пресуде наводе: „Друштвени ред би трпио од антагонизма (грађанског и кривичног судства) који би, само у приватном интересу, имао за последицу да поколебаверуу пресуде кривичних судоаа, стављајући у питање незиност осуђенога, који би био проглашен кривим, или пак кривицу туженога који би био проглашен да није извршилац дела које му се ставља на терет." 2° Друге аресуде. — Од горње пресуде, ко|а важи за основну и принципску, дошле су многобројне нозе одлуке, следујући пут трасиран од ње и учзршаћавајући га, Ми ћемо поменути само две, да би колико толико показали смисао еволуције јуриспруденције, једну од 7 новембра 1894 и другу из 1924. У разлозима прве наводи се: „Како грађанским судовима није дозвољено да не признају оно што је неопходно и извесно одлучено од кривичних судова... ит.д." У другој, суд чак не мотивише више своју одлуку. Пресуда каже: „Како грађанском суду није дозвољено да пренебрегне оно што је одлучено од кривичног суда... ит.д." Треба још навести да се судске одлуке задовољавају да само потсете на принцип превласти пресуде кривичног суда над грађанским, не дајући и његово оправдање. У судским разлозима врло често се среће следећа формула: „Како одлуке кривичних судова имају снагу пресуђене ствари према свима, није дозвољено грађанском судији да не узме у обзир оно што је решено од кривичног суда, и то како у погледу онога што формира заједничку основу јавне и приватне тужбе, тако и у погледу учешћа туженога у овој истој чињеници; узевши у обзир, с друге стране,