Branič

НОВИ ЗАКОН О ИСТУПИМА

411

покушај по § 20 никад се неће казнити ако се од извршења драговољно изостало. Док је друга одредба логична, њена логичност с једне и кажњивост нехата с друге стране нарочито истичу немогућност прве одредбе. Умишљај претставља свест и одлучност извршиоца у одређеном недозвољеном правцу, а нехат значи искључење свести. Кад на свести кривично законодавство базира целу своју зграду, онда је искључено да се покушај умишљајног, а ван учиниочеве воље недовршеног дела, од сваке казне ослобађа, дочим се нехат по правилу редовно казни. Овакво гледиште не само што нема свог оправдања, већ оно не постоји ни у једном савременом закону. До свести и људске воље систем нашег кривичног законодавства толико држи да се по правилу, а за разлику од старог казненог законика, кривична одговорност не искључује ни онда, када се ради о неподобном покушају. Када је тај принцип, изражен у § 22 Крив. зак., пресађен у § 19 Закона о иступима, онда овако испреплетивање логичних и нелогичних прописа није оправдано ничим, сем вероватно политичким опортунитетом, који се никад не сме уносити у законе писате за читава поколења. А најзад овакве одредбе ружно стрче из општег система тим више што између принципа § 31 Крив. зак., с једне и правила из § 18 Закона о иступима с друге стране, нема заједничке базе, која неминовно мора постојати, јер су појмови свести, умишљаја, покушаја и нехата увек квалитативно исти, а само квантитативно различити. 2) Главне одредбе условне осуде из § 65 Крив. зак., пренете су у § 50 Закона о иступима. По кривичном законику условна се осуда не може применити према лицу које је осуђено на злочин или током последњих 10 година за преступ, преко месец дана. Пошто су злочини и преступи тежа кривична дела, то се извршење казне по кривичном законику не сме одлагати на мање од једне, нити на дуже од пет година. Пропис о условној осуди из пројекта Закона о иступима, ово правило о градацији кривичног дела, поштује при одређивању најмањег времена од 6, и од 12 месеци за одлагање иступне пресуде. То је свакако логично, јер као што је код злочина и преступа казна тежа, тако код њих и рокови условне осуде морају бити дужи. Међутим пројекат Закона о иступима, у следећој реченици истог § 50 на ово правило потпуно заборавља, кад последњих 5 година некажњивости узима као услов за условну казну. То је половина рока који кривични законик одређује за злочине и преступе, а пошто су они тежа кривична дела, него што су иступи, онда је нелогично цензус некажњивости снизити двоструко а време одлагања казне петоструко Код овог прописа уноси се један нов правни термин, а то је кушња. Тај термин избија ненадно, без икаквог даљег прецизирања, али се из везе три законска параграфа може тражити и наћи смисао, да се гшд кушњом подразумева време од дана кад иступна пресуда постане правоснажна, па до дана кад протекне време за које је њено извршење одложено. 3) У § 115 инкриминише се лажно мерење, а оно претставља