Branič

512

,Б Р А Н И Ч"

је изрично нагласио, да се залога на туђу ствар има поништити, чим се докаже да је ствар туђа, и ништа више! Пропис § 314. Г. з. јасно изражава начело да уговор о залози може закључити једино сопственик имовине са својим повериоцем и да уговор о залагању туђе имовине нема вредности без обзира на савесност залогопримца. Да је намера законодавца приликом доношења § 314. Г. з. заиста била, да се туђа заложена ствар има вратити правом власнику у сваком случају види се из следећег: Изворник нашег грађанског законика јесте аустријски грађански законик. С тога тамо, где има неслагања између нашег и аустријског грађанског законика, треба гледати вољу нашег законодавца, да ли је хтео отступити од аустријског грађанског законика. § 314. Г. з. одговара § 456 аустријског законика, који гласи: „Ако се заложи туђа покретна ствар без пристанка власника, онда овај истина редовно има право да је натраг тражи, али у оним случајевима, у којима нема места тужби за својину против поштеног држаоца (§ 367), власник је обавезан или да накнади штету савесном имаоцу залоге, или да напусти залогу, и да се задовољи правом накнаде према залагачу". Ако се упореди текст овог прописа са § 314 нашег грађанског законика, види се јасно, да је наш законодавац доносећи § 314 Г. з. намерно огступио од аустријског грађанскогзаконика и изоставио услов несавесности залогопримца за повраћај ствари правом власнику, па, шта више, изрично и нагласио, да „залога на туђу ствар не важи ништа". Ево шта наш уважени професор грађанског права г. Живојин Перић пише у Архиву за мај и јуни 1921 год. о праву суда на тумачење код јасног текста закона: Ре 1е§е 1а1а односно власт и улога судије код тумачења и примене права § 1 Текст закона је иотиун и јасан. Питање о власти судије код тумачења и примене закона не може се постављати ни поставити у данашњем, буржуаском, систему државног уређења, ако се тиче тумачења и примене једног закона који је, у колико је реч о спорном случају, и потпун и јасан, то јест ако закон случај пред судију изнесени не само предвиђа и нормира већ још то чини на један такав начин да о вољи и намери законодавца ту не може бити никакве сумње. Ако је, дакле, тако, онда судија има просто да примени законски текст, онако како он гласи, и он нема власт да испитује правичност или опортуност закона у датом, то јест у спорном случајуТу дужност судије да примени један прецизан законски текст римски правници су врло експресивно изражавали у правилут с!ига 1ех зесЗ 1ех. Да је, у данашњем систему државном, судија обавезан поступати у горе претпосгављеном случају овако како смо објаснили, то проистиче из начела поделе власти (1а берагаИоп <3е&роиуоЈгз, сНе Тгеппип§ с1ег Ое^аИеп), по коме начелу ни судс ка '