Branič

ДА ЛИ ЈЕ ПРЕПОРУЧЉИВО ДА СУДИЈА МОЖЕ ЈЕДНУ РАДЊУ итд. 3

власт је исто тако одвојена од извршне и судске власти. Принцип легалитета законика, вели се, консеквенца је ове деобе трију власти. II. Заиста је да, од законодавног освештања принципа легалитета има писаца који су се мање или више изјаснили против овога. Али ови писци су увек били у знатној мањини. Тако исто, позитивна кривична права која не признају принцип легалитета сачињавају у Европи ретке изузетке. Међутим од скора нова реакција са великом снагом отвара себи пут против овог принципа у извесним европским земљама. Може се разликовати под овим видом више струја: 1.) Одмах треба констатовати да, у једној од ових земаља, Немачка, појавио се је закон који је повредио принцип легалитета, прописујући смртну казну за паљевину са ретроактивним дејством (познат случај са уап сЗ ег 1^ићће). С друге стране, у овој истој земљи, више теоретичара (истина најмлађих, и политички оријентисаних), изјаснили су се против овог принципа, оспоравајући му његову апсолутну вредност која му је опште призната. Према овима, довољно је да радња буде кривично дело у времену гоњења. Ако је то тако, казниће се извршилац, мада радња није била инкриминисана у моменту њеног извршења (чиме се раскида са принципом легалитета кривичног дела и кривца). Осим тога генерализира се принцип закона уап сЈег 1л]ђће тако да се захтева (то што су извесни старији немачки писци већ предложили) да сеувек примењује прописана казна од стране закона под чијом владавином радња се гони (чиме се прекршава принцип легалитета казне). Најзад скоро је прекршен у Немачкој принцип легалитета законом од 28. јуна 1935. г. који је изменио § 2. овлашћујући и на примену аналогије. Тако према новој редакцији § 2. кажњава се и за дело које није оглашено законом за кривично, али које заслужује да му се извршилац казни „ирема основној мисли неког кривичног закона, и ирема зправом осећању народа". Додато је још да у случају, где се ни један одређени закон не може да примени „непосредно" на дело, дело се кажњава „према закону чија му основна мисао најбоље одговара". 2.) Тежак прекршај начела легалитета, и готово напуштање тога начела, догодио се је, пре поменутих немачких прекршаја, у Совјетској Русији. Према чл. 6. и 7. совјетско-руског кривичног законика (Р. С. Ф. С. Р.) одредбе његовог посебног дела имају •само карактер индикације дате суду о томе шта треба сматрати кривичним делом. Тако: 1.) Према чл. 6. општега дела, сматра се као социјално опасно (сцил. као кривично дело) „ свака радња уирављена против совјетског режима или иравног иоргтка установљеног од сељачке и радничке класе за време иериода иреласка на комунистички режим", дакле чак и онда ако дело није предвиђено у посебном делу. 2.) Према чл. 7. могу се применити мере „друштвене одбране" не само на лица која су извршила радње ,,оиасне ио друштво", већ исто тако и на лица која иретстав-